Мандић: Спортом против тешких мисли; Богдановић: Циљ су ОИ

Мандићева је планирала да заврши каријеру на Олимпијским играма у Токију, али је након одлагања променила план.



"У једном моменту било је тешко, али спорт нас учи да се прилагодимо ситуацији и да неке изазове научимо да превазиђемо. За мене је то био један велики изазов, да схватим да ово неће бити моја последња година, много волим овај спорт, нисам хтела да престанем на пола пута када сам толико рада и труда уложила да се квалификујем на треће Олимпијске игре. Невероватно је да сам издржала и истрајала, идемо још једну годину. Мени жеље и мотивације никада не мањка, колико год да је било тешко мене спорт вади од тешких и лоших мисли", рекла је она Танјугу.



Милица каже да је током карантина тренирала преко дана и да је имала и даље своју рутину, упркос томе што се није ишло на такмичења.



"Трудила сам се да одржим форму уз помоћ Галета (тренер Драган Јовић, прим.аут) и других тренера. То се тренутно и види, сада смо на неких 60-70 одсто, али полако дижемо форму".



Такмичења у теквондоу и даље нема, а Мандићева каже да се кроз тренинге труди да напредује у базичним стварима, кондицији, техници, детаљима за које раније можда није било времена.



"Стварно је другачије од наше свакодневице, где су била два тренинга дневно, такмичења сваки викенд. Ништа не може да се планира, мислим да има много већих проблема у овој ситуацији од тога што ми немамо такмичења у овом моменту. Трудимо се максимлано, видећемо када ће календар, да ли ће изаћи до краја године. Искрено, радујем се неком новом такмичењу и новом изазову који ће бити испред нас", истакла је Мандићева.



Сребрна олимпијка из Рио де Жанеира Тијана Богдановић "дели исте проблеме", а каже да је период карантина искоришћен маскимално да се остане у форми, као и да се радило са психологом и кондицоним тренером.



"Гледали смо да у свим сегментима држимо пута и да не испаднемо комплетно из форме. Касније смо почели и да тренирамо на отвореном, уз коришћење маске. Навикавамо се на ову ситауцију, мотивишемо се. Ми смо спорт који стално има и тренинге и турнире, али можда мало више волим када имамо турнире, јер су ти дани изазовнији. Сада све постоје монотоно, али на тренинге нам стално долазе нови чланови и гледамо да увек имамо неке новине".



На питање где проналази мотивацију у недостатку такмичења Богдановићева је рекла:



"Мој циљ биле су Олимпијске игре, оне су померене за следећу годину и тако сам то и прихватила. Свесна сам сам да ситуацију не могу да променим, тренирам и трудим се и за следећу годину као и што сам и за ову. Мотивација? Волим овај спорт, уживам у тренингу, иако нема турнира. Волим и тренинге и људе из клуба, ово је моја друга породица. Први пут тренирамо теквондо на отвореном и то је другачије за нас. Радимо и са психологом, која нам помаже како да одржимо мотивацију и како да останемо нормални у ово доба", истакла је Богдановићева.



Тренер Драган Јовић сматра да излазак из свакодневне рутине, у било ком послу, има одређене последице.



"Спортисти имају срећу да се веома брзо адаптирају на новонасталу ситуацију, а нарочито у борилачком спорту који траје шест минута, па нам је свака секунда преокрет у борби. Са овог становишта, наравно да нам је жао што смо поремећени распоредом и отказивањем. Али шта да радимо, да кукамо за тим или наставимо да тренирамо и да нађемо најбољи могући начин да спортисти остану психо-физички спремни колико год могу и да чим се укаже прва прлика ускоче што здравији и спремнији. Важно је да наставак сезоне дочекамо без повреда.



Јовић истиче да се тренинг није променио ни у овом условима, јер увек има нешто што треба да се поправи и доради.



"Када немате циљ, а циљ је неко такмичење, не вреди правити пикове и подизати форму такмичарима, јер та форма у једном моменту мора да падне. Пошто је речено да је идућа година олимпијска, ја не правим никакву промену тренутне рутине. То је одржавање форме и изналажење нових начина поентирања, што ће нам користити када се сезона настави.



Јовић додаје да је у овом тренутку теже спортистима него тренерима.



"Много је теже такмичарима него тренерима. Ми направимо тренинг и споводимо га, али они морају да остану психички стабилни и да издрже све то. Имамо спортског психолога Марију Павловић и у овим ситауција њено зање може доћи до изражаја још више и може да нам помогне. Све су то зрели такмилчари и личности и врхунски спортсити, који знају да је ситиауција иста и у целом свету, као и нама.



Тренер теквондо репрезентације наводи да је једина добра ствар у свему овоме што су српски спортисти навикли на животне недаће.



"Стално помињем да ми у генима имамо то да можемо брже да превазиђемо, имамо то неко животно мучење, за разлику од неких западних земаља и оних који су увек ходали црвеним тепихом. То може чак да нам буде и предност у наставку сезоне. Када је свима лоше, најбоље прођу они који су већ имали лоше у животу, а ми смо га имали", закључује Јовић.

БЕОГРАД: „Емоција током освајање олимпијског злата у Лондону никада неће избледети и тај дан ће увек бити посебан у мом животу”, каже теквондисткиња Милица Мандић, која је Србији 2012. године донела прво злато у историји.



"Сада на то гледам из неке друге перспективе, како сам одрасла и сазрела. Нека сећања могу да избледе, али емоција тог дана мислим да никада неће избледети и за мене то никада неће бити заборављено. То је посебан дан", рекла је Мандић Танјугу присећајући се историјског успеха за српски теквондо, који се десио касно у ноћи 11. августа 2012. године у Лондону.

"За неке је то био почетак моје каријере, а за мене само наставак и нешто што ме лансирало до медија и популарности. Гале (Драган Јовић прим.аут) и ја волимо да се сетимо тога дана и да са Тићом (Тијана Богдановић прим.аут) попричамо о томе колико само напредовали, шта смо направили... То је био један добар почетак за теквондо у Србији, да нам дођу младе наде, да научимо децу колико је спорт леп и колико је лепо бити у спорту", рекла је Мандић.



Селектор теквондо репрезентације Драган Јовић Гале каже да је злато од пре осам година било само подстрек за нове успехе српског теквонда.



"То је тада била круна, али следеће године очекујемо још бољи резултат, само да дођу те Олимпијске игре. Олимпијско злато је врх пирамиде у спорту и сваком човеку у сваком спорту то је срећа, понос, част, али и обавеза да останете на том нивоу. Ми смо из тог разлога још више тренирали после Лондона, па смо донели још једну олимпијску медаљу и велики број других одличја. На Тијанину несрећу и целог тима, она је изгубила злато због нестручности судија, јер су направили грешку. И она је требало да буде златна олимпијка са 18 година, али шта је ту је. Све ћемо, надам се, поправити идуће године у Токију", рекао је Јовић и осврнуо се на планове до следеће године када је се очекује одложене ОИ.



"Не видим разлог да се Олимпијске игре поново отказују, ако се већ сада најваљује пет-шест неких различитих вакцина. С друге стране, имамо у јануару квалификације за ОИ које се нису одржале у мају, а из нашег клуба Галеб иде Димити Нагајев у категорији до 58 килограма и Никола Вучковић из ТК Змај из Руме. Искрено се надам да ћемо имати бар једног мушкарца на ОИ у Токију, можда и двојицу. Последњи пут смо мушког такмичара имали 2012. године Дамира Фејзића. То је наш први задатак, а до ОИ требало би да се одржи ЕП. Све између тога и после тога је ствар подешавања календара. Надам се да ћемо направити добре резултате и да ћемо подићи форму. А до јула ћемо видети шта ћемо моћи да радимо, колико ће моћи да се путује...".



Јовић је истакао да га тренутно радује сарадња са олимпијским тимом Бразила, чији се долазак у Београд очекује почетком септембра.