Шест деценија од великог алпинистичког подвига Карловчана: Први Војвођани на Монблану

Тог дана пре шест деценија, четворо Карловчана међу којима и једна дама, попело се на највиши врх западне Европе, Монблан, висок 4.807 метара, поставши тиме не само први Карловчани, него и први Војвођани којима је то пошло за руком. Звонимирка Цвејић Ковачевић, Радивоје Ковачевић Фрајлих, Сава Апатовић и Јосип Матуски, направили су 1960. подвиг, мада то њима у том тренутку и није деловало тако, који су њихови суграђани поновили тек после 57 година.

- Нисам био свестан величине тог чина – прича Јосип Матуски, данас на истеку осме деценије живота. - Морам признати да нисам осећао неку посебну радост. Тек кад смо дошли у подножје и Рада ускликнуо: „Па, ми смо први Војвођани који су изашли на Монблан!“ постао сам свестан размера подухвата. Када данас о томе размишљам, доживљавам то као тренутак када човек себе преиспитује и дође до закључка да је нешто вредео. Немам осећај да сам нешто посебно постигао, само сам успео нешто што многи нису. Имао сам среће, здравље ме служило, као и дан – данас. Кондицију сам имао фантастичну и једини сам на Монблану прошао без висинске болести.

Када су кренули на Монблан, каже Матуски, карловачки алпинисти нису имали иза себе велико искуство у високогорском пењању. Све оно што су до тада остварили није ипак могло да се пореди са Монбланом. Зато је, каже он, Рада Ковачевић организовао пре успона на Монблан својеврсне припреме на Ецталским Алпима.

- Били смо пет-шест дана у дому у Ецталским Алпима и пењали по тим врховима изнад 3.000 метара како бисмо осетили шта значи високогорски алпинизам и аклиматизација, јер се на таквим висинама добија висинска болест – прича Јоца Матуски. - Од Ецталских Алпа преко Цириха и Женеве, дошли смо до Шамберија у источној Француској. Ту смо Сава и ја нашли преноћиште у тамошњем интернату. Раде и Звонимирка  су отишли до Гренобла где је она имала ујака. План је био да се нађемо у Шамонију и одатле кренемо заједно у поход. Тако је и било. Стопом смо нас двојица стигли до Шамонија, подигли шатор и сачекали њих двоје. Ишли смо најпре возом до неког места, а одатле горском железницом докле се могло. Даље искључиво пешке. Преноћили смо у неком дому и рано ујутру кренули ка циљу. После подне смо изашли на сам врх. Време је почело да се мења и да смо сачекали један дан не бисмо успели. У повратку нас је ухватила и вејавица. Успели смо за један дан да изађемо на врх и спустимо се до Шамонија. То ни Французи не раде. Они дођу до дома, преноће и сутрадан се враћају у Шамони, али пошто ми нисмо имали  више пара за преноћиште, морали смо што пре назад.

Без обзира на то колико Матуски са скромношћу прича о овом алпинистичком подухвату, он то, када се узму све околности у обзир, заиста јесте био. Карловачки алпинисти су се пут Монблана упутили у скромној опреми,тек да им није хладно, с онолико пара колико има је планинарско друштво спремило и са, како Матуски са смешком на лицу  додаје, пекмезом који им је Црвени крст спаковао да понесу на експедицију. У групи су још били Бода Малетић и Владимир Јовичић, али су се они вратили управо због тога што није било довољно новца.

Детаље успона Карловчана на Монблан убрзо потом у нашем листу у ком је радио као новинар од 1958. до 1981. године, изнео је члан екипе Радивој Ковачевић. Између осталог наш колега је тада написао: “Карловчани су се попели за само два дана, што представља мали подвиг, јер захтева од учесника велику физичку кондицију и добро познавање алпинистичке вештине. Ове године успони на Монблан, и на све високе планине у Европи веома су тешки, јер је преко целог лета падао снег и сваки неопрезан корак на стрмини по свежем снегу може да буде катастрофалан. Због тога су многи старији и искуснији алпинисти одустајали на половини пута не остваривши свој циљ.“ 

После Монблана Јосип Матуски је освојио и Тоубкал, највиши врх на Високом Атласу у Мароку. То су му највећи успеси у високогорском пењању. По сувој стени највећим успехом сматра пењање уз северну стену Триглава. Активно се бавио алпинизмом док није засновао породицу. Касније се то свело на другу врсту планинарења, у које је увео и децу Јасмину и Владу.

- Једина ми је жеља да Словеначку трансферзалу испешачим до краја. Неколико Карловчана, међу њима су и моја деца, смо је започели. Остало нам је још да пређемо од Идрије до Анкарана и добићемо значку. Ове године нас је корона омела, надам се догодине или наредне да ће ме здравље послужити и да то приведем крају – каже Матуски.

Једина представница лепшег пола у тој екипи, некадашња алпинисткиња и туристичка радница, а садашња власница „Цвејиног салаша“ у Бегечу, Звонимирка Цвејића Ковачевић, коју Карловчани зову Звонка, осветљава тај догађај из другог угла јер су она и Радивоје Ковачевић били супружници и одлазак на Монблан јој је у неку руку био медени месец.

- Као планинари обилазили смо Словеначку, Босанско-херцеговачку трнасферзалу, били у Бугарској на Витоши, у Македонији на Титовом врху и Шар- планини, и ко зна где све не – каже Звонка Цвејић Ковачевић. -  Стално смо били активни и свугде стизали. Венчали смо се 30. августа 1960. Не знам зашто, одлучили смо да идемо на Монблан. Били смо прво у Аустрији у Ецталским Алпима на припремама. Нису то биле организоване припреме, него смо самоиницијативно узели карте у руке, памет у главу, и у планине. Возом до Шамонија, после пешке са ранчевима на леђима. Стигли касно ноћу, а ујутру у три сата кренули горе. Време је било лоше, магловито, и стигли смо гребеном до врха. Мислили смо да ћемо  видети цео свет са врха Монблана, међутим,  горе је све било у магли, такав смо потрефили дан. Сликали се и вратили. За мене је то био напоран успон, али нисам хтела да одустанем. Висинска разлика је била велика, па је веома тешко било ходати под теретом ранца у ком се носе неопходне ствари. Али, били смо упорни. Кад смо силазили било је још горе. Требало је савладати глечер и пукотине у њему. Но, успели смо и стигли доле исцрпљени и невероватно жедни. 

Звонка напомиње да је то био изазов, каквом планинари не могу да одоле. Након тога одлазила је и даље на планинарске туре, али не и на алпинистичке авантуре, поготово када је родила сина Горана. Радивоје јесте наставио с алпинизмом, али они нису остали дуго у браку.

Јоца Матуски, кога је као младог планинара с петнаестак година у свет алпинизма управо увео Радивоје Ковачевић, каже да је алпинистички клуб у Карловцима врло брзо по оснивању постао успешан.

-  Када је основан, Београђани су већ имали клуб, а Нишлије као и ми, тек формирали – сећа се Матуски. – Временом наш клуб је  постао најјачи. Београдски се готово угасио, Нишлије су покушале, али ништа велико у дисциплини сува стена нису постигли. У пењању у сувој стени у то време у Србији смо ми Карловчани били ненадмашни. Нажалост, тог клуба у ПСД „Стражилово“ више нема.

Зорица Милосављевић