Šest decenija od velikog alpinističkog podviga Karlovčana: Prvi Vojvođani na Monblanu

Tog dana pre šest decenija, četvoro Karlovčana među kojima i jedna dama, popelo se na najviši vrh zapadne Evrope, Monblan, visok 4.807 metara, postavši time ne samo prvi Karlovčani, nego i prvi Vojvođani kojima je to pošlo za rukom. Zvonimirka Cvejić Kovačević, Radivoje Kovačević Frajlih, Sava Apatović i Josip Matuski, napravili su 1960. podvig, mada to njima u tom trenutku i nije delovalo tako, koji su njihovi sugrađani ponovili tek posle 57 godina.

- Nisam bio svestan veličine tog čina – priča Josip Matuski, danas na isteku osme decenije života. - Moram priznati da nisam osećao neku posebnu radost. Tek kad smo došli u podnožje i Rada uskliknuo: „Pa, mi smo prvi Vojvođani koji su izašli na Monblan!“ postao sam svestan razmera poduhvata. Kada danas o tome razmišljam, doživljavam to kao trenutak kada čovek sebe preispituje i dođe do zaključka da je nešto vredeo. Nemam osećaj da sam nešto posebno postigao, samo sam uspeo nešto što mnogi nisu. Imao sam sreće, zdravlje me služilo, kao i dan – danas. Kondiciju sam imao fantastičnu i jedini sam na Monblanu prošao bez visinske bolesti.

Kada su krenuli na Monblan, kaže Matuski, karlovački alpinisti nisu imali iza sebe veliko iskustvo u visokogorskom penjanju. Sve ono što su do tada ostvarili nije ipak moglo da se poredi sa Monblanom. Zato je, kaže on, Rada Kovačević organizovao pre uspona na Monblan svojevrsne pripreme na Ectalskim Alpima.

- Bili smo pet-šest dana u domu u Ectalskim Alpima i penjali po tim vrhovima iznad 3.000 metara kako bismo osetili šta znači visokogorski alpinizam i aklimatizacija, jer se na takvim visinama dobija visinska bolest – priča Joca Matuski. - Od Ectalskih Alpa preko Ciriha i Ženeve, došli smo do Šamberija u istočnoj Francuskoj. Tu smo Sava i ja našli prenoćište u tamošnjem internatu. Rade i Zvonimirka  su otišli do Grenobla gde je ona imala ujaka. Plan je bio da se nađemo u Šamoniju i odatle krenemo zajedno u pohod. Tako je i bilo. Stopom smo nas dvojica stigli do Šamonija, podigli šator i sačekali njih dvoje. Išli smo najpre vozom do nekog mesta, a odatle gorskom železnicom dokle se moglo. Dalje isključivo peške. Prenoćili smo u nekom domu i rano ujutru krenuli ka cilju. Posle podne smo izašli na sam vrh. Vreme je počelo da se menja i da smo sačekali jedan dan ne bismo uspeli. U povratku nas je uhvatila i vejavica. Uspeli smo za jedan dan da izađemo na vrh i spustimo se do Šamonija. To ni Francuzi ne rade. Oni dođu do doma, prenoće i sutradan se vraćaju u Šamoni, ali pošto mi nismo imali  više para za prenoćište, morali smo što pre nazad.

Bez obzira na to koliko Matuski sa skromnošću priča o ovom alpinističkom poduhvatu, on to, kada se uzmu sve okolnosti u obzir, zaista jeste bio. Karlovački alpinisti su se put Monblana uputili u skromnoj opremi,tek da im nije hladno, s onoliko para koliko ima je planinarsko društvo spremilo i sa, kako Matuski sa smeškom na licu  dodaje, pekmezom koji im je Crveni krst spakovao da ponesu na ekspediciju. U grupi su još bili Boda Maletić i Vladimir Jovičić, ali su se oni vratili upravo zbog toga što nije bilo dovoljno novca.

Detalje uspona Karlovčana na Monblan ubrzo potom u našem listu u kom je radio kao novinar od 1958. do 1981. godine, izneo je član ekipe Radivoj Kovačević. Između ostalog naš kolega je tada napisao: “Karlovčani su se popeli za samo dva dana, što predstavlja mali podvig, jer zahteva od učesnika veliku fizičku kondiciju i dobro poznavanje alpinističke veštine. Ove godine usponi na Monblan, i na sve visoke planine u Evropi veoma su teški, jer je preko celog leta padao sneg i svaki neoprezan korak na strmini po svežem snegu može da bude katastrofalan. Zbog toga su mnogi stariji i iskusniji alpinisti odustajali na polovini puta ne ostvarivši svoj cilj.“ 

Posle Monblana Josip Matuski je osvojio i Toubkal, najviši vrh na Visokom Atlasu u Maroku. To su mu najveći uspesi u visokogorskom penjanju. Po suvoj steni najvećim uspehom smatra penjanje uz severnu stenu Triglava. Aktivno se bavio alpinizmom dok nije zasnovao porodicu. Kasnije se to svelo na drugu vrstu planinarenja, u koje je uveo i decu Jasminu i Vladu.

- Jedina mi je želja da Slovenačku transferzalu ispešačim do kraja. Nekoliko Karlovčana, među njima su i moja deca, smo je započeli. Ostalo nam je još da pređemo od Idrije do Ankarana i dobićemo značku. Ove godine nas je korona omela, nadam se dogodine ili naredne da će me zdravlje poslužiti i da to privedem kraju – kaže Matuski.

Jedina predstavnica lepšeg pola u toj ekipi, nekadašnja alpinistkinja i turistička radnica, a sadašnja vlasnica „Cvejinog salaša“ u Begeču, Zvonimirka Cvejića Kovačević, koju Karlovčani zovu Zvonka, osvetljava taj događaj iz drugog ugla jer su ona i Radivoje Kovačević bili supružnici i odlazak na Monblan joj je u neku ruku bio medeni mesec.

- Kao planinari obilazili smo Slovenačku, Bosansko-hercegovačku trnasferzalu, bili u Bugarskoj na Vitoši, u Makedoniji na Titovom vrhu i Šar- planini, i ko zna gde sve ne – kaže Zvonka Cvejić Kovačević. -  Stalno smo bili aktivni i svugde stizali. Venčali smo se 30. avgusta 1960. Ne znam zašto, odlučili smo da idemo na Monblan. Bili smo prvo u Austriji u Ectalskim Alpima na pripremama. Nisu to bile organizovane pripreme, nego smo samoinicijativno uzeli karte u ruke, pamet u glavu, i u planine. Vozom do Šamonija, posle peške sa rančevima na leđima. Stigli kasno noću, a ujutru u tri sata krenuli gore. Vreme je bilo loše, maglovito, i stigli smo grebenom do vrha. Mislili smo da ćemo  videti ceo svet sa vrha Monblana, međutim,  gore je sve bilo u magli, takav smo potrefili dan. Slikali se i vratili. Za mene je to bio naporan uspon, ali nisam htela da odustanem. Visinska razlika je bila velika, pa je veoma teško bilo hodati pod teretom ranca u kom se nose neophodne stvari. Ali, bili smo uporni. Kad smo silazili bilo je još gore. Trebalo je savladati glečer i pukotine u njemu. No, uspeli smo i stigli dole iscrpljeni i neverovatno žedni. 

Zvonka napominje da je to bio izazov, kakvom planinari ne mogu da odole. Nakon toga odlazila je i dalje na planinarske ture, ali ne i na alpinističke avanture, pogotovo kada je rodila sina Gorana. Radivoje jeste nastavio s alpinizmom, ali oni nisu ostali dugo u braku.

Joca Matuski, koga je kao mladog planinara s petnaestak godina u svet alpinizma upravo uveo Radivoje Kovačević, kaže da je alpinistički klub u Karlovcima vrlo brzo po osnivanju postao uspešan.

-  Kada je osnovan, Beograđani su već imali klub, a Nišlije kao i mi, tek formirali – seća se Matuski. – Vremenom naš klub je  postao najjači. Beogradski se gotovo ugasio, Nišlije su pokušale, ali ništa veliko u disciplini suva stena nisu postigli. U penjanju u suvoj steni u to vreme u Srbiji smo mi Karlovčani bili nenadmašni. Nažalost, tog kluba u PSD „Stražilovo“ više nema.

Zorica Milosavljević