Александра Јефтановић и Бошко Јаковљевић поново водитељски пар на К1: Настављамо тамо где смо стали

После 25 година богатог искуства у раду на телевизији, Бошко и Александра по први пут креирају емисију са темама које су за њих занимљиве и важне. О друштвеним, здравственим, културним и забавним темама у емисији размењују погледе и мишљења са бројним гостима у студију из различитих сфера јавног живота. Њихова емисија „Кец на једанаест“ осмишљена је тако да почиње таман када се после сервисних информација опуштамо. Цео програм је зачињен домаћим и светским музички хитовима, које се уживо изводе у студију. Емисија ће током лета бити на паузи, а од септембра се овај добро уиграни водитељски пар враћа на мале екране, али ће, како кажу, задржати концепт емисије. Дневне актуелности настављаће да доносе из њиховог угла изнова коментаришућу их с релевантним гостима.

На почетку интервјуа који су дали за Дневников ТВ магазин упитали смо Александру и Бошка како је развијен концепт емисије и како им се допала идеја да после толико година заједничког рада поново седну заједно у студио и уживо воде програм.

Александра: У договору са челницима телевизије, тј. у односу на потребе програма К1 телевизије, заједнички смо осмислили емисију, скројили по својој мери и веома смо задовољни и њом, али и резултатима. Што се тиче нас двоје, само настављамо пред камерама тамо где смо приватно стали. Размена мишљења две особе које се приватно друже, воле и поштују. Мени је Бошково мишљење и током свих 25 година колико се дружимо било јако важно. Иначе, мислим да је Бошко један од најбољих водитеља и ТВ аутора на овим просторима.

Бошко: Што се тиче концепта - када двоје људи ради заједно, финална варијанта увек буде резултат њиховог заједничког рада. Желимо да будемо добро друштво људима у кући, да могу са нама да упореде и супротставе своја размишљања, да добију ширу слику, да се информишу, а све то на један прихватљиво забаван начин.

Да ли после богатог искуства данас можете да креирате емисију по својој мери и које теме вам после свега што сте радили највише пријају?

Александра: Постоје теме и које нам не пријају, али све што је важно, а део је нашег живота, ће бити обрађено у емисији.

Бошко: Да, наравно, поготово на телевизији који подржава управо један спектар свести интересовања и ангажованости на нивоу једне свестране, модерне и информисане особе. Највише волим да дискутујем, питам и упоређујем. Уживам у доброј музици. Волим да комбинујем суплементе који надграђују вибрацију поверења, креативности и задовољства. ТВ, филм, мода.

Колико вам је дугогодишња сарадња на другој телевизији, на којој сте заједно водили неколико емисија, помогла да лакше започнете нову сарадњу и понудите публици нешто сасвим ново?

Александра: Много, то је непроцењиво телевизијско искуство и мислим да смо били део једног телевизијског израза који је променио забавни програм на нашим телевизијама. То што сада водимо два сата програма без сценарија је само и искључиво резултат рада на пројектима и на начин на који смо размишљали и радили. Буди брз, креативан, и поштуј телевизијско време. И изгарај док радиш јер камера, односно публика, зна кад дајеш све од себе.

Бошко: Ново у овом случају је и слобода да се бавиш стварно темама које су нама битне, не само због рејтинга него и због тога што су суштински важне за квалитетну забаву... Ако ћемо по рејтингу онда би требало што црње, конфликтније, екстремније. Ако ћемо по себи, онда што хуманије, талентованије, креативније и забавније!

Да би водитељски пар функционисао, а онда и сам програм био добар, кажу, неопходна је сарадња и добра конекција. Сећате ли се колико вам је требало да стекнете поверење једно другог и препустите се камери?

Александра: Нама није много требало да постанемо пријатељи. Заједно смо откривали и посао и сазревали током животних фаза кроз које смо пролазили. Требало нам је времена да научимо да функционишемо као пар, сада смо зрелији, а и имамо довољно искуства да сада са сигурношћу знам, а ево могу и да кажем - бољи партнер и водитељ од Бошка не постоји. А то се чува и воли!

Бошко: Алекс и ја се познајемо на нивоу вибрација. Ми смо пре свега пријатељи, саборци и другари. Живели и сазревали заједно, упознавали у једном периоду људе и неке ствари учили у ходу... Поверавали, тешили се и славили многе животне ситуације. Одлично се познајемо, а занат знамо. Студио и камере су ту само да направе услове да се нешто прибележи из нашег дружења са гостима и пријатељима. Јер - ми смо своји на своме.

Александра, колико вам је пријала медијска илегала и одсуство са малих екрана и да ли вам је телевизијски посао недостајао?

Александра: Не осећам да сам била у илегали, бар нисам на тај начин мислила о томе. Можда зато што нисам имала времена за то (смех). Ана и Алекса имају пет и четири године. И ја сам срећна што сам постала мама и што имам нас четворо. Од породице не постоји ништа важније за мене. Али само маме које имају малу разлику између двоје деце могу да претпоставе колико је то заправо захтевно. Искрено, у неким тренуцима сам недостајала и сама себи.

Заједно сте, са још неколико колега, обележили једну еру телевизије и покренули посебан талас музичких емисија. Да ли вам данас недостају такви садржаји на ТВ екранима?

Александра: Сви старији људи су сентиментални према времену своје ране младости, дозволите ми да мислим да има још много квалитетног ТВ времена које можемо да испунимо (смех). Шалу на страну, недостаје ми све што пристојно, грађанско друштво јесте - и на телевизији и ван ње.

Бошко: Све што нам је недостајало стало је у „Кец на једанаест”. Све своје са собом носимо, а као што рекох, и даље радимо, забављамо се и надграђујемо у ходу.

Какве емоције изазива сећање на рад на емисији „Сити” и шта мислите како би она данас изгледала када бисте се пред камерама поново нашли заједно са Биљаном Обрадовић и Маријом Тарлаћ?  

Александра: „Сити“ је одраз једног времена, али и слика и жеља једног младог човека који познаје и живи све што млад човек у датом тренутку јесте. Мислим да је ово што данас радимо логичан наставак „Сити“-ја. Дневно размишљање зрелог човека. Не умем другачије да замислим „Сити“ данас.

Бошко: То је било давно... Марија и ја смо приватно као нокат и месо. Биљана и ја смо остали увек у перфектним односима. Искрено, ми смо тада били толико упућени једни на друге да се данас осећамо као родбина. То вам је као када глумце из неке дугогодишње серије попут „Пријатеља“ питате како се сећају тих времена. Искрено, не знам чега пре да се сетим - путовања, интервјуа, дружења, смешних ситуација или после тога свих емисија које смо радили.

Бошко, припремате ли нове колекције ваших модних брендова и колико је пандемија коронавируса утицала на ваш посао?

Бошко: Све ће бити и свега ће бити. Сада мало њено величанство телевизија.. Ужелео сам се.

Владимир Бијелић