Милка Скалицки разноси новине по Бегечу

Данас ће ретко ко имати прилике да види ту слику, јер је већина села подлегла модерном утицају, заменивши разносаче на бициклу  маркетима, трафикама и другим услужним објектима, у којима се продаје све, па и новине. Ипак, неколицина њих је и даље остала верна духу традиције, те у Бегечу Милка Скалицки и после 43 године свако јутро седа на свој бицикл и креће пут села, како би разделила мештанимама њихов пример нашег листа “Дневник”.

- Од 31. октобра 1977. године породица Скалицки разноси новине од врата до врата својим комшијама, на предлог тадашњег председника Савета месне заједнице, а ја сам се удала за мог мужа у новембру исте године - почела је причу Милка Скалицки. - Прво је почео он, а када је отишао у војску 1978. године, онда је свекрва наставила да разноси новине уз помоћ свекра.

Она је била грлата, онда се у то време викало да стижу новине. После осам година, тачније 1986, први пут сам села на бицикли и уз поздрав јутарњег сунца кренула са новинама у корпи према пријатељима и комшијама, размишљајући о томе како ћу да идем селом и вичем, јер ме је срамота? Међутим, мало по мало, на крају сам ухватила себе да сам и сама почела да најављујем свој долазак у високим тоновима. Данас немам потребу да вичем, већ сви знају када долазим и углавном чекају на прагу свог дома, или им новине само оставим испред врата.

По сунцу, киши, снегу, ветру и леду, свако јутро, око осам сати, Милка крене да разноси “Дневник” по Бегечу. Како каже, није јој ништа тешко, навикла је на тај темпо. Зими се добро обуче и под пуном опремом крене у дељење, на свом верном црном бициклу. Дешавало се понекад да новине једноставно не стигну из неког разлога, па ако би се мештани запитали зашто Милка није донела новине, комшија из улице је знао да каже “И да секире падају, Милка би ти их донела, вероватно нису ни стигле”.

- Кад се то деси, знала сам да ураним и одем у трафику, купим за моје муштерије примерке и однесем им - поносно ће наша саговорница. - Не могу да дозволим да не добију своје новине тај дан. Мораш се снаћи у моменту, да не би почео да губиш муштерије, јер могу помислити да си неозбиљан. Не треба ми пуно времена да разделим све, некада је то био обиман део посла, када смо суботом имали да поделимо око 550 комада, док је недељом ишло и око 340. Скоро цео дан је требао да се то подели. До 1999. године сам дневно имала и до 400 комада, али после ратног стања се нешто ођедном проредило.

По њеним речима, данас у селу, на дневном нивоу обиђе око 30 кућа у којима се чита “Дневник”, суботом око 140, а недељом подели и око 70 примерака. Смањење тиража који дели Милка оправдава чињеницом да је онда било другачије време, као и тим да доста старијих који су били њене редовне муштерије више нису међу живима, сада су ту млађе генерације, одгајане у модерном стилу времена, када преовладава интернет платформа. Није им чудно, навикли су се да се у Бегечу, Милка вози бицикли и доноси новине, али они нису заинтересовани да постану њени нови корисници. 

- Баш волим овај посао, иначе да га неволим, сигурно га не бих радила - истиче Милка. - Радићу док год могу, јер нисам навикла да седим код куће и не радим ништа. Старији син је неколико пута ишао да разноси уместо мене,  када се нисам осећала добро, па се ја шалим са њим да би он могао да настави породичну традицију, надајући се да ће ме једног дана одменити, сести на бицикли са “Дневником” у рукама и кренути од куће до куће, усрећујући љубитеље тог најстаријег војвођанског листа.    

      И. Бакмаз

„Разгледница приградских насеља” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац