Milka Skalicki raznosi novine po Begeču

Danas će retko ko imati prilike da vidi tu sliku, jer je većina sela podlegla modernom uticaju, zamenivši raznosače na biciklu  marketima, trafikama i drugim uslužnim objektima, u kojima se prodaje sve, pa i novine. Ipak, nekolicina njih je i dalje ostala verna duhu tradicije, te u Begeču Milka Skalicki i posle 43 godine svako jutro seda na svoj bicikl i kreće put sela, kako bi razdelila meštanimama njihov primer našeg lista “Dnevnik”.

- Od 31. oktobra 1977. godine porodica Skalicki raznosi novine od vrata do vrata svojim komšijama, na predlog tadašnjeg predsednika Saveta mesne zajednice, a ja sam se udala za mog muža u novembru iste godine - počela je priču Milka Skalicki. - Prvo je počeo on, a kada je otišao u vojsku 1978. godine, onda je svekrva nastavila da raznosi novine uz pomoć svekra.

Ona je bila grlata, onda se u to vreme vikalo da stižu novine. Posle osam godina, tačnije 1986, prvi put sam sela na bicikli i uz pozdrav jutarnjeg sunca krenula sa novinama u korpi prema prijateljima i komšijama, razmišljajući o tome kako ću da idem selom i vičem, jer me je sramota? Međutim, malo po malo, na kraju sam uhvatila sebe da sam i sama počela da najavljujem svoj dolazak u visokim tonovima. Danas nemam potrebu da vičem, već svi znaju kada dolazim i uglavnom čekaju na pragu svog doma, ili im novine samo ostavim ispred vrata.

Po suncu, kiši, snegu, vetru i ledu, svako jutro, oko osam sati, Milka krene da raznosi “Dnevnik” po Begeču. Kako kaže, nije joj ništa teško, navikla je na taj tempo. Zimi se dobro obuče i pod punom opremom krene u deljenje, na svom vernom crnom biciklu. Dešavalo se ponekad da novine jednostavno ne stignu iz nekog razloga, pa ako bi se meštani zapitali zašto Milka nije donela novine, komšija iz ulice je znao da kaže “I da sekire padaju, Milka bi ti ih donela, verovatno nisu ni stigle”.

- Kad se to desi, znala sam da uranim i odem u trafiku, kupim za moje mušterije primerke i odnesem im - ponosno će naša sagovornica. - Ne mogu da dozvolim da ne dobiju svoje novine taj dan. Moraš se snaći u momentu, da ne bi počeo da gubiš mušterije, jer mogu pomisliti da si neozbiljan. Ne treba mi puno vremena da razdelim sve, nekada je to bio obiman deo posla, kada smo subotom imali da podelimo oko 550 komada, dok je nedeljom išlo i oko 340. Skoro ceo dan je trebao da se to podeli. Do 1999. godine sam dnevno imala i do 400 komada, ali posle ratnog stanja se nešto ođednom proredilo.

Po njenim rečima, danas u selu, na dnevnom nivou obiđe oko 30 kuća u kojima se čita “Dnevnik”, subotom oko 140, a nedeljom podeli i oko 70 primeraka. Smanjenje tiraža koji deli Milka opravdava činjenicom da je onda bilo drugačije vreme, kao i tim da dosta starijih koji su bili njene redovne mušterije više nisu među živima, sada su tu mlađe generacije, odgajane u modernom stilu vremena, kada preovladava internet platforma. Nije im čudno, navikli su se da se u Begeču, Milka vozi bicikli i donosi novine, ali oni nisu zainteresovani da postanu njeni novi korisnici. 

- Baš volim ovaj posao, inače da ga nevolim, sigurno ga ne bih radila - ističe Milka. - Radiću dok god mogu, jer nisam navikla da sedim kod kuće i ne radim ništa. Stariji sin je nekoliko puta išao da raznosi umesto mene,  kada se nisam osećala dobro, pa se ja šalim sa njim da bi on mogao da nastavi porodičnu tradiciju, nadajući se da će me jednog dana odmeniti, sesti na bicikli sa “Dnevnikom” u rukama i krenuti od kuće do kuće, usrećujući ljubitelje tog najstarijeg vojvođanskog lista.    

      I. Bakmaz

„Razglednica prigradskih naselja” sufinansirao je Grad Novi Sad, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac