„Дневник” у селу необичног назива: Шуљам
Опште је познато да људи одлазе из мањих места у нашој земљи, по чему се много не разликује ни село Шуљам у општини Сремска Митровица, но ипак је нешто другачији јер тамо има и оних који радо остају, а чак и оних који долазе.
Међу најновијим мештанима је Милица Дамјановић која је пре две и по године одлучила да пензионерске дане проведе близу Фрушке горе, а далеко од бетона и гужве који су је гушили у Новом Саду.
- Чула сам за Шуљам, али га никад нисам видела док нисам овде дошла и нашла овај мој кућерак из 1899. године - прича нам бака Милица којој живот на селу није стран, будући да је родом из Ноћаја. - Све ми је сметало у граду, пуна зграда керова, па лају ноћу. Овде ништа не чујем.
Сви се знају ал’ се више не посећују
Премда у Шуљму живи све мање људи и премда се сви знају, мештани кажу да су прошла она времена када су се људи посећивали, заједно копали кукуруз, помагали једни другима за зидање кућа... Чак их ни сеоска слава не може све окупити и спојити, а о крсним славама и да не говоримо.
- Нема народа, па ни нема ко да слави - каже нам мештанин Живан Јеремић. - И крсне славе се смањују, невероватно. Или људи не могу да их славе или то одраде на брзину, два-три сата и то је то. Једино нам функционише ловачко друштво, додуше, и оно све мање последње две-три године. Али имамо леп ловачки дом који смо изградили од сопствених средстава и уз помоћ локалне самоуправе. Сад га издајемо за даће и тако...
Међутим, има ствари које јој сметају и у Шуљму - кртице, коров и смеће које несавесни мештани бацају испред њене куће. На сокаку смо је и затекли како прска травуљину, а с неваспитанима не зна шта ће...
- Не успевам да се решим корова, ово се све окренуло против човека. А ни кртицама не могу ништа, мало их истерам, оне се опет врате јер има глиста због влаге у земљи - каже наша саговорница гунђајући тек на оне који јој доносе којекакво смеће које мора да скупља. - Прошле године сам нашла гумене опанке бачене до моје ограде! То раде лудаци, мислим који нормалан човек може то да уради? Кажу ми: „Па шта си куповала кућу на ћошку, сад мораш да чистиш!“ Ја им чистим, а они доносе да бацају.
Самачки живот у потпуно новом месту је углавном опушта и радује. Како каже, мештани су је прихватили кога је и сама прихватила, док је капија закључана само за оне које не жели у друштву. А допада јој се и то што се свако свакоме јавља на улици!
- Није ми никад досадно. Чупкам траву, причам са биљкама, где год шта посадим оно никне и уживам, шта ћу, немам другог избора, помириш се с оним што имаш. Кад је човек задовољан оним што има, онда је срећан - мудро збори бака Милица, а ипак огорчена што су јој ћерке „отеране у бели свет“ у који, ако ништа друго, сада има прилику да завири када им оде у посету. - Ја и дан данас идем у надницу! Рецимо, прошле године сам била у Хрватској на сто дана, била спремачица на великом мокром чвору. Али, верујем да ће овде бити благостање, верујте баби. Србија је богата земља!
Додуше, некад је била и богатија, тврде остали мештани Шуљма с којима смо успели да прозборимо коју. Рецимо, Живан Јеремић је један од оних који су остали ту где су се родили. Добро, можда су променили кућу, или и улицу, али не и село.
- Рођен сам ту, баш у селу ме је родила мама, у кући на 200 метара одавде - хвали се Јеремић, појашњавајући да је сад у другој коју је купио јер му је била погоднија за радове. - Нисам одлазио одавде јер је друго време то било. Радио сам у „Митросрему“, близу ми био посао, близу све. А сада, не могу да вам опишем, уф, само да сам млађи...
Зато су сад они млађи, око 200 њих, само од prеthodnih избора, одлучило да напусти Шуљам, те сада у том селу живи око 600 људи.
- Сви одоше, о младима и да не причам, то је нека реалност, ја причам отворено - огорчен је Живан, али и расположен што је неко дошао да пише о његовом месту, те се радо прихватио улоге домаћина, кад нас већ у Месној заједници није имао ко дочекати. - Они који имају више посла, сваки дан иду у Митровицу. Последњих пет-шест година раде људи у фирмицама по граду, али већином се овде ради пољопривреда, сеје се соја, пшеница, кукуруз... Од пољопривреде нема више зараде, а јунад је уништена, па се неки људи баве свињогојством. Рецимо, бресква је код нас била заступљена, а колико је винограда било, били смо чувени по томе! Производи на селу више немају вредност коју су имали пре десет година, а зашто је то тако, то је питање за стручњаке. С друге стране, не може се рећи да Шуљам нема оно најосновније...
Некад је село било вредније од фрајера
У селу Шуљам највише је било житеља од шездесетих година када су се досељавали људи из Босне. Међу њима је и породица Николић коју смо затекли на шору испред куће како проводе пензионерске дане.
- Мора нам бити добро - каже Ратко Николић, глава куће, док седи на клупи са сином Слађаном и гледа ко пролази а ко застајкује. - Ми смо се доселили ту 1965. године из Босне. Шта ја знам што баш Шуљам, залут’о сам, ал’ нисам се покајао што сам овде дошао. Није ми досадно, кад сам напољу седим, посматрам тако, унутра упалим телевизор, мало гледам, мало спавам...
Међутим, деда Ратко је своју жену Стојанку упознао док је живео у Аустрији, а она је пошла ’вамо за њим јер је Шуљам деловао као добро село, а не зато што је изабраник био баш добар фрајер.
- Ја сам и сад фрајер - не да се Ратко.
- Имамо водовод, спојени смо са Сремском Митровицом и вода нам је пијаћа, све је у реду. Урадили су нам амбуланту, али имамо проблем са доктором. Долази нам само уторком и четвртком и то само лекар опште праксе. Имамо једну лепу продавницу, Пошта како кад ради, ништа не може да се уплати, а како је то регулисано, ја не знам. Имамо и вртић и школу, али је мало деце. Све ми имамо, не могу рећи, доста се урадило за време свих власти. Асфалтиране су нам улице, све нам је сређено, али млади одоше - закључује Јеремић.
Леа Радловачки
