„Dnevnik” u selu neobičnog naziva: Šuljam

Među najnovijim meštanima je Milica Damjanović koja je pre dve i po godine odlučila da penzionerske dane provede blizu Fruške gore, a daleko od betona i gužve koji su je gušili u Novom Sadu.

- Čula sam za Šuljam, ali ga nikad nisam videla dok nisam ovde došla i našla ovaj moj kućerak iz 1899. godine - priča nam baka Milica kojoj život na selu nije stran, budući da je rodom iz Noćaja. - Sve mi je smetalo u gradu, puna zgrada kerova, pa laju noću. Ovde ništa ne čujem.

Svi se znaju al’ se više ne posećuju

Premda u Šuljmu živi sve manje ljudi i premda se svi znaju, meštani kažu da su prošla ona vremena kada su se ljudi posećivali, zajedno kopali kukuruz, pomagali jedni drugima za zidanje kuća... Čak ih ni seoska slava ne može sve okupiti i spojiti, a o krsnim slavama i da ne govorimo.

- Nema naroda, pa ni nema ko da slavi - kaže nam meštanin Živan Jeremić. - I krsne slave se smanjuju, neverovatno. Ili ljudi ne mogu da ih slave ili to odrade na brzinu, dva-tri sata i to je to. Jedino nam funkcioniše lovačko društvo, doduše, i ono sve manje poslednje dve-tri godine. Ali imamo lep lovački dom koji smo izgradili od sopstvenih sredstava i uz pomoć lokalne samouprave. Sad ga izdajemo za daće i tako...

Međutim, ima stvari koje joj smetaju i u Šuljmu - krtice, korov i smeće koje nesavesni meštani bacaju ispred njene kuće. Na sokaku smo je i zatekli kako prska travuljinu, a s nevaspitanima ne zna šta će...

- Ne uspevam da se rešim korova, ovo se sve okrenulo protiv čoveka. A ni krticama ne mogu ništa, malo ih isteram, one se opet vrate jer ima glista zbog vlage u zemlji - kaže naša sagovornica gunđajući tek na one koji joj donose kojekakvo smeće koje mora da skuplja. - Prošle godine sam našla gumene opanke bačene do moje ograde! To rade ludaci, mislim koji normalan čovek može to da uradi? Kažu mi: „Pa šta si kupovala kuću na ćošku, sad moraš da čistiš!“ Ja im čistim, a oni donose da bacaju.

Samački život u potpuno novom mestu je uglavnom opušta i raduje. Kako kaže, meštani su je prihvatili koga je i sama prihvatila, dok je kapija zaključana samo za one koje ne želi u društvu. A dopada joj se i to što se svako svakome javlja na ulici!

- Nije mi nikad dosadno. Čupkam travu, pričam sa biljkama, gde god šta posadim ono nikne i uživam, šta ću, nemam drugog izbora, pomiriš se s onim što imaš. Kad je čovek zadovoljan onim što ima, onda je srećan - mudro zbori baka Milica, a ipak ogorčena što su joj ćerke „oterane u beli svet“ u koji, ako ništa drugo, sada ima priliku da zaviri kada im ode u posetu. - Ja i dan danas idem u nadnicu! Recimo, prošle godine sam bila u Hrvatskoj na sto dana, bila spremačica na velikom mokrom čvoru. Ali,  verujem da će ovde biti blagostanje, verujte babi. Srbija je bogata zemlja!

Doduše, nekad je bila i bogatija, tvrde ostali meštani Šuljma s kojima smo uspeli da prozborimo koju. Recimo, Živan Jeremić je jedan od onih koji su ostali tu gde su se rodili. Dobro, možda su promenili kuću, ili i ulicu, ali ne i selo.

- Rođen sam tu, baš u selu me je rodila mama, u kući na 200 metara odavde - hvali se Jeremić, pojašnjavajući da je sad u drugoj koju je kupio jer mu je bila pogodnija za radove. - Nisam odlazio odavde jer je drugo vreme to bilo. Radio sam u „Mitrosremu“, blizu mi bio posao, blizu sve. A sada, ne mogu da vam opišem, uf, samo da sam mlađi...

Zato su sad oni mlađi, oko 200 njih, samo od prethodnih izbora, odlučilo da napusti Šuljam, te sada u tom selu živi oko 600 ljudi.

- Svi odoše, o mladima i da ne pričam, to je neka realnost, ja pričam otvoreno - ogorčen je Živan, ali i raspoložen što je neko došao da piše o njegovom mestu, te se rado prihvatio uloge domaćina, kad nas već u Mesnoj zajednici nije imao ko dočekati. - Oni koji imaju više posla, svaki dan idu u Mitrovicu. Poslednjih pet-šest godina rade ljudi u firmicama po gradu, ali većinom se ovde radi poljoprivreda, seje se soja, pšenica, kukuruz... Od poljoprivrede nema više zarade, a junad je uništena, pa se neki ljudi bave svinjogojstvom. Recimo, breskva je kod nas bila zastupljena, a koliko je vinograda bilo, bili smo čuveni po tome! Proizvodi na selu više nemaju vrednost koju su imali pre deset godina, a zašto je to tako, to je pitanje za stručnjake. S druge strane, ne može se reći da Šuljam nema ono najosnovnije...

Nekad je selo bilo vrednije od frajera

U selu Šuljam najviše je bilo žitelja od šezdesetih godina kada su se doseljavali ljudi iz Bosne. Među njima je i porodica Nikolić koju smo zatekli na šoru ispred kuće kako provode penzionerske dane.

- Mora nam biti dobro - kaže Ratko Nikolić, glava kuće, dok sedi na klupi sa sinom Slađanom i gleda ko prolazi a ko zastajkuje. - Mi smo se doselili tu 1965. godine iz Bosne. Šta ja znam što baš Šuljam, zalut’o sam, al’ nisam se pokajao što sam ovde došao. Nije mi dosadno, kad sam napolju sedim, posmatram tako, unutra upalim televizor, malo gledam, malo spavam...

Međutim, deda Ratko je svoju ženu Stojanku upoznao dok je živeo u Austriji, a ona je pošla ’vamo za njim jer je Šuljam delovao kao dobro selo, a ne zato što je izabranik bio baš dobar frajer.

- Ja sam i sad frajer - ne da se Ratko.

- Imamo vodovod, spojeni smo sa Sremskom Mitrovicom i voda nam je pijaća, sve je u redu. Uradili su nam ambulantu, ali imamo problem sa doktorom. Dolazi nam samo utorkom i četvrtkom i to samo lekar opšte prakse. Imamo jednu lepu prodavnicu, Pošta kako kad radi, ništa ne može da se uplati, a kako je to regulisano, ja ne znam. Imamo i vrtić i školu, ali je malo dece. Sve mi imamo, ne mogu reći, dosta se uradilo za vreme svih vlasti. Asfaltirane su nam ulice, sve nam je sređeno, ali mladi odoše - zaključuje Jeremić.

Lea Radlovački