Саша Адамовић: Шах је као и политика

После дуго времена, на челу националног Савеза је човек који је и сам одличан шахиста и некадашњи омладински првак Новог Сада у изузетно јакој конкуренцији, са фишеровским скором од девет поена из девет партија.

Када сте почели да се бавите шахом и одакле љубав према овој древној игри?

– У првим разредима основне школе отац ме је научио да играм шах и још увек чувам дрвену шаховску гарнитуру коју ми је управо он поклонио. Ипак, кључна ствар се десила у четвртом разреду основне школе, када сам јако лоше прошао на Школском првенству. То ми је изузетно тешко пало, па сам наредно лето провео тренирајући уз најпопуларније шаховске књиге тога доба. После тога, у наредним годинама, био сам један од најбољих шахиста у школи и успешно сам наступао за репрезентацију школе на многим школским такмичењима.

– Рођен сам у Чуругу, а учитељ Бошко Туцаков, је био велики заљубљеник у шах, па је логично што је своју љубав пренео на многе ученике који су касније постали врсни шахисти. Драго ми је да сам и ја био успешан шахиста и омладински репрезентативац Војводине у истој генерацији са данас признатим велемајсторима Мирољубом Лазићем, Синишом Дражићем и многим другим познатим шаховским мајсторима. Касније, док сам играо за ШК „Војводина“ из Новог Сада, са мном су као тернери радили и ФИДЕ мајстор Рамо Мујагић, као и интернационални мајстор Иван Буљовчић.

Били сте веома перспективан и талентован млади шахиста, веома рано сте на­пустили шах и шаховску каријеру подредили академској. Који је био разлог за то и да ли сте се некад покајали због тога?

– Мислим да сам објективно проценио неке своје крајње домете у шаху и схватио да у будућности не бих могао да будем шаховски професионалац. Окренуо сам се другим интересовањима у животу, али шах ми је заувек остао велика љубав и најдража игра. За све ове године, не само што сам повремено наставио да играм шах у слободно време, него сам задржао и сва пријатељства које сам стекао у шаховским данима, тако да се у том делу никада нисам покајао, јер сам на неки начин ипак остао све време у вези са шахом, што управо и показује овај мој нови ангажман у ŠSS.

Ваш животни позив је историја и данас као професор предајете на факултету и активно пратите збивања у нашој земљи и у свету, гостујући у разним ТВ емисијама као политички експерт и аналитичар, а били сте и директор Аполо ТВ у Новом Саду. С обзиром на то да имате велико искуство и у шаху и у политици, да ли мислите да постоји сличност између ове две области?

– Можда необично звучи, али између шаха и политике постоји и више сличности него што то на први поглед делује. У обе сфере, да бисте били успешни, потребно је да изванредно процењујете тренутну ситуацију, како на табли тако и у животу, затим да објективно предвиђате многе околности које се могу десити у будућности, тј. много потеза унапред на шаховској табли. А да и не спомињемо колико је неопходно бити стрпљив, толерантан, проницљив., да бисте били одличан шахиста или врстан политичар.

Када сте преузели функцију вршиоца дужности председника ŠSS, омогућен вам је увид у документацију и рачуне Савеза. Како је настао дуг од око 17 милиона, колико тренутно недостаје у каси Савеза, и ко је одговаран за недомаћинско пословање?

– Колико сам упознат са тренутном ситуацијом, дуг Савеза није од јуче, него се прелива већ дуги низ година, с обзиром на то да је у шаху недостатак средстава хроничан проблем, не само у савезима у нашем региону, већ и у шаховским клубовима и савезима широм Европе. Говорећи реално, сваке године Шаховском савезу Србије, и поред свих обезбеђених редовних прилива, недостаје један озбиљан део средстава, што се може превазићи само дугорочним планирањем и конкретним потезима. У овом тренутку мислим да имам јасан план и визију пута ка стабилности нашег Савеза.      

У току наредне недеље имаћете сусрет са представницима Министарства омладине и спорта. Шта ће бити тема овог састанка и какав исход очекујете?

– Обратићемо се ресорном Министарству за помоћ, јер сам приликом примопредаје дужности наследио и дуг Савеза од 17 милиона динара, у који је укључен и дуг од 70.000 евра према Светској шаховској организацији (ФИДЕ). Мораћемо да нађемо начин да то репрограмирамо, како бисмо могли да функционишемо. Надам се да, уз помоћ државе у једној рационалној мери колико то тренутне околности дозвољавају и уз ангажовање једног броја шаховских донатора и спонзора, заједничким снагама свакако можемо превазићи постојећу веома неповољну ситуацију.

Како видите стање у муш­кој репрезентацији Србије где, осим Александра Инђића и Николе Седлака, остали наши врхунски велемајстори и вишеструки шампиони државе одбијају учешће у репрезентацији? Да ли видите неко ново лице у улози будућег селектора, који би имао и знање и искуство и ауторитет да окупи наш најбољи тим?

– У prеthodnom периоду из српске куће шаха нису стизале позитивне вести, пошто смо били суочени са бојкотом наших најбољих велемајстора, који су одбили да играју за репрезентацију. Због тога смо на Европском првенству и Шаховској олимпијади постигли резултат који не одговара реномеу српског шаха и циљ је вратити их у национални тим. Није тајна да је моја велика жеља да на било који начин на чело наше репрезентације, било као селектора, саветника или директора репрезентације, доведемо легенду нашег шаха, велемајстора Љубомира Љубојевића. Верујем да би се под његовом диригентском палицом сви наши најбољи велемајстори са великим задовољством одазвали позиву у репрезентацију и сматрали да им је тиме указана велика част да бране боје земље коју предводи такав шаховски ауторитет и људска величина као што је велемајстор Љубојевић.

Наш прослављени велемајстор и освајач 14 олимпијских медаља Александар Матановић 23. маја ове године прославио је свој 90. рођендан. Да ли ŠSS планира да обележи овај редак јубилеј легендардног издавача Шаховског информатора?

– Свакако планирамо да у наредном периоду посветимо доста пажње и нашим легендама попут Глигорића, Љубојевића, Ивкова, Матановића, Матуловића, Велимировића и многих других, без којих шах на овим просторима никада не би достигао такав углед и светску славу какву је уживао током неколико узастопних деценија прошлог века. Наша дужност је да непрестано под­сећамо млађе генерације на лик и дело ових великана и ми ћемо се као национални Савез трудити да то и чинимо. Поред Александра Матановића, и наша чувена шахисткиња Верица Недељковић је прошле године прославила свој 90. рођендан, тако да је и то права прилика да у Савезу на пригодан начин обележимо ове годишњице и присетимо се људи који су путем шаха деценијама проносили славу наше земље у свету.

На крају, какви су ваши планови за опоравак националне Шаховске федерације? Да ли видите светло на крају дугог тунела?

– Радимо по нашем Статуту и план је да крајем јула уприличимо изборну Скупштину. Реалност је да, како ствари сада стоје, Шаховски савез Војводине мене предложи за председника националног Савеза. Међутим, све је то још увек неизвесно и сматрам да је рано говорити о томе ко би били потенцијални кандидати. Са друге стране, време нам не дозвољава да чекамо, те се неке ствари морају хитно решавати, јер смо већ „у цајтноту“. Некада смо, поред славних играчких дана, били и велики организатори најзначајнијих светских шаховских догађаја. Сматрам да је неопходно поново вратити Србију на шаховску мапу света и, у том смислу, свакако је највећа жеља организација Шаховске олимпијаде у Београду, први пут од како је Србија стекла своју самосталност.

Ива Узелац