НАТАША ПАВЛОВИЋ: „Практична жена“ ми је и име и презиме   

У тој емисији Наташа нам изнова доноси нове кулинарске рецепте, савете за уређење и сређивање дома, али и свих оних несавршености које нас понекад муче. Оно што је можда и важније, Наташа нас својим осмехом и једноставношћу храни дозом оптимизма и улепшава својим гледаоцима свакодневицу. Како је рекла у интервјуу за „Дневников“ ТВ магазин највећи изазов за њу и њену екипу, са којом реализује емисију, био је да истрају све ово време, задрже одређени ниво све време, а истовремено и да напредују.

– Све је кратког рока и гледалац је данас много нестрпљивији, а нису ни формати исти као што су некада били. Гледаоци су данас много захтевнији. Доста је тешко пружити им све оно што је потребно, а не отићи далеко од онога што сам аутор, односно, сви ми као екипа сматрамо да је добро. Ипак, пошто ми то успевамо то нам је највећи успех и задовољство – рекла нам је Наташа Павловић на почетку разговора.

Емисија је од почетка препозната као народна, а сви ми смо се бар некад препознали у њој. Да ли вам људи на улици прилазе непосредније због тога и да ли вам је то некада засметало?

– Не смета ми јер је то управо показатељ да смо успели у ономе чему смо хтели. Заиста је тачно то што нам кажу да не глумимо и да смо спонтани. Мислим да се зато људи и препознају у емисији и прилазе нам на улици. Прилазе ми и жене и мушкарци, као да се знамо, па ме дете пита: „Мама, а одакле их ти знаш“? (смех).

Пре ове емисије радили сте различите телевизијске формате. Како би данас, након разноврсних искутава, изгледала ваша ауторска емисија коју бисте у будућности волели да радите?

– Ово што сада радим је то што желим. Једино што бих у некој будућности радила је неки забаван путопис. Волела бих да уђем међу народ у земљи у којој бих била и да кроз њихову визуру и начин њиховог живота покажем неки град или земљу. То би ми било занимљиво, али имам малу децу, а и волим ову своју емисију тако да је то све у далекој будућности.

Имају тај осећај блискости према мени и ја то ценим. Не могу да кажем да ми не прија јер то је све успех наше емисије. Наравно да ми више прија понекад кад сам у ресторану да поједем цео оброк, а да не морам сто пута да устајем, поздравим се и сликам са неким, али са друге стране, то је најмање што могу да урадим, тако да јешћу код куће на миру, није проблем (смех).  

Улога „Практичне жене“ је с годинама постала ваш алтерего. Шта сте од ње научили?

– Пре свега да више немам име и презиме пошто ме нико по њему не зна (смех). За све сам Практична Жена. То ми је и име и презиме, идентитет и све остало. Примећујем у последње време, а у почетку нисам толико, колико сам ствари научила радећи емисију. О домаћинству, кувању, сређивању куће. Често ми се деси, када на брзака треба нешто да се уради, да узмем и све скоцкам на брзину, па се сви шале и кажу да је то зато што сам практична, па морам да нађем пречицу (смех). Ваљда је то све резултат, пет година нон стоп нешто практично петљам (смех).

Шта вам је помогло да лакше поднесете ванредно стање које је за нама?

– Мени није уопште тешко пало, само ми је било жао разлога због којег смо сви били затворени. Оно што је позитивно, а никада се не би догодило да није било ванредног стања, је то што сам имала више од месец дана са породицом нон-стоп и без икаквих обавеза. Осим да радим домаћи са сином, кувам и спремам, што су базичне ствари. Пријало ми је што смо и муж, деца и ја били заједно. Муж ми је одмах рекао да ће ми ово бити најлепши период који ћу памтити из детињства своје деце, јер смо сви заједно и стварно је тако. И кад идемо на море буде нам лепо, али стално је нека акција, а ово „неморање“ ми је јако пријало.

Када је проглашено ванредно стање изјавили сте да ће нас ова ситуација све ресетовати. Како је, у међувремену, вас ресетовала?

– Мислила сам на народе, а и на нас конкретно јер смо све врло олако схватали и узимали и од природе и од живота, а и од себе на крају крајева увек превише тражили. Ништа свему томе нисмо давали. Некако смо постали доста себични као народ. Сматрала сам да ће нас све ово ресетовати и јесте. Приметила сам да су људи доста о свему томе писали, причају о томе да се враћају себи. О томе да су се враћали себи, својим коренима, тражили пријатеље... били смо сви ближи. Све се опоравило бар на кратко. Колико ће то трајати не знам, сви смо ми кратког сећања и памћења. Да ли смо се стварно ресетовали или је то било тренутно, не знам. Надам се, ипак, да ће неки утицаји остати.

Ви сте били једна од оних који су током ванредног стања показали солидарност и помогли комшијама у неприлици којој смо се сви нашли. Шта мислите колико је било солидарних у једној оваквој ситуацији, а колико оних који су можда показали и своје права лица?

– То је невероватно колико су се у овим чудним и тежим временима показали сви на неки начин - и оне своје добре и лоше стране. Тад маске ваљда морају да падну зато што је то на неки начин борба за опстанак и у том тренутку страхови испливају и све исконске праве особине човека и није било места за глуму. И јесте, многи су се показали и као врло солидарни и саосећајни и хтели да помогну и да чине једни за друге и то је оно што сматрам да наш народ и иначе има и у тешким тренуцима заиста зна да помогне и буде солидаран. Е сад... било је и оних других који су показали лошу страну, али нисам ту да било коме судим, али лепо је знати с ким и чим бараташ.

А да се вратимо на ваш чин солидарности. Како су реаговале ваше комшије на помоћ коју сте им понудили?

– То сам пре свега урадила и објавила да ћу то да урадим само зато да бих била подстрек осталима, а нарочито млађима и видела сам да је већ за дан, два то масовно и кренуло. То је био мој циљ - колико да помогнем кошијама, толико и да се та акција прошири, што се и десило. И драго ми је што је тако. Увек кукамо како су млади овакви или онакви, а испоставило се да ипак имају нешто у себи и да их нисмо лоше васпитали и да имају будућност коју ће нам надам се улепшати.

Владимир Бијелић