Разговори са старим Новосађанима – Јелена Димитријевић

Нови Сад је у току рата бомбардован у два наврата, први пут 6. априла 1941. године од нацистичке Немачке, а у августу и септембру 1944. године су се на мети 15. ваздухопловне армије англо-америчких снага, стационираних у Италији, нашле фабрике, аеродром, касарне, железничка инфраструктура, али су страдале и куће које су се налазиле поред бомбардованих објеката.

Суграђанка Јелени Димитријевић (1930) рођена је у Алмашком крају, у Новом Саду у Краљевини Југославији, а 1938. године с породицом се преселила на данашњи Лиман. Како каже, до 1941. године имала је лепо и безбрижно детињство.

– До почетка рата никоме није била битна националност, па су у истој улици живели Мађари, Хрвати, Срби, Јевреји, Швабе... и међусобно се помагали и поштовали – присећа се бака Јелена. – Међутим, немачка идеологија је све то променила. Када је почео рат, живот се окренуо наглавачке. Комшије се више нису међусобно помагале јер су сви страховали да их неко не ода окупаторима. Памтим када су у Нови Сад ушле мађарске трупе Миклоша Хортија, чији војници су били без милости. Моју породицу и мене су чак одвели на стрељање. Иако сам тада имала 12 година, сећам се као да је јуче било. Мађарски војник ме је питао „Где су четници?“, али откуд би дете то знало. На срећу, један Шваба нас је извукао из колоне, послао кући и спасао сигурне смрти. Од тад верујем да свако има своју судбину и да је она негде записана. Међутим, недуго након тога, мој отац и брат ипак су завршили у логорима, из којих су се, на срећу, успели вратити по завршетку рата.

Током рата бака Јелена је уписала гимназију, а часове је похађала на мађарском језику, а сведочанство добила 1944. године, када су напокон стигли ослободици.

Пријаве телефоном и мејлом

Како је некада било на улицама Новог Сада, каква је била мода, како су изгледале новосадске кафане, које су биле занимљиве градске личности њиховог детињства и младости – о томе најбоље сведоче сећања и фотографије наших старијих суграђана.

У жељи да сачувамо и документујемо сва та сећања, лист „Дневник“, компанија „Цолор медиа communications” и „Новосадска телевизија”, у сарадњи с Градом Новим Садом и Новосадским клубом, покрећу пројекат „Сачувано од заборава: Разговори са старим Новосађанима”.

Разговараћемо с нашим старијим суграђанима о њиховим сећањима на детињство и младост, било да су у питању историјски догађаји којима су присуствовали (рат, Рација, послератни период...) или свакодневни живот у Новом Саду тридесетих, четрдесетих и педесетих година... (обичаји, традиција, занимљиви људи из тог периода које су познавали, јавне личности итд).

Сви суграђани који желе да поделе с нама своја сећања могу се јавити путем имејл-адресе ivana.rajinac.cpg­gmail.com или на телефон  063/376-080.

– Њихово бомбардовање било је део ваздушне подршке енглеских и америчких снага партизанима који су потискивали Немце из Србије, а напади су били усмерени на складишта и железничку станицу, која је била на месту данашње Лиманске пијаце – објашњава наша саговорница. – Било је страшних призора и много сам се плашила пошто нисам знала да ли ћемо остати живи и шта ће нам донети сутрашњи дан јер, како је један авион отишао, други је већ био ту. Сећам се звука сирена пред сваки удар и комшија како беже. У памћење су ми се урезале савезничке бомбе које су, након што су експлодирале, стварале црн, густ облак, мрачнији од најцрње ноћи.

Била су то тешка, турбулентна и неизвесна времена и свако се сналазио како је знао и умео. Али, како каже бака Јелена, донела су и нешто добро: грађани су након рата, заједно изградили нову државу и поново се родила нада у живот без ратова и сукоба... бар наредна пола века.

С. Ковач

Фото: Ф. Бакић