Књижевна критика: Издисај Теда Ћанга
НОВИ САД: Тед Ћанг (1967) је један од најнаграђиванијих савремених писаца научне фантастике и спекулативне прозе. Рођен је у држави Њујорк, и дипломирао је кибернетику на Брауну. Осим што пише, тренутно ради у софтверској индустрији. За своје приче до сада је добио све релевантне награде (четири Небуле, три Хуга, три Локуса…), а да још увек није објавио ни један роман.
Релативно повучени Ћанг је дошао до нешто шире популарности пошто је једна од његових прича екранизована у филму “Долазак” Денија Вилнева, са Ејми Адамс у главној улози.
Ћанг је свакако један од најзанимљивијих савремених приповедача, невезано за жанр. Заправо, као што је то обичај са добрим писцима, његове књиге и није тако једноставно жанровски одредити – спекулативна фикција ослоњена на научну фантастику вешто је помешана са наслеђем поетичнијих (пост)модерних приповедача попут Борхеса.
Спекулативност којом га критичари често карактеришу није само етикета која звучи добро – Ћангове приповетке су често готово попут мисаоних вежби и дубоко уроњене у све аспекте модерних питања технологије, науке, језика и размишљања, сагледавајући проблеме које уводе из најразличитијих углова (научно, филозофски, морално, социолошки…) „Трговац и алхемичареве капије“ која отвара збирку је магична прича о трговцу који путује кроз време, и ком се пружа још једна шанса да покуша да види вољену жену коју је изгубио у младости.
Преводилац: Горан Скробоња
Издавач: Booka, 2020.
Оживљавајући магију „Хиљаду и једне ноћи“, у овој причи Ћанг вешто комбинује снолике и бајковите мотиве са спекулацијама о природи времена, покушавајући да покаже да судбина и детерминизам саме природе времена могу бити једно исто.
Ово кулминира у поетичном закључку да су „случајност и намера два стране исте таписерије“. И као што један од јунака примећује: „Можда ти је пријатније да гледаш у једну од њих, али не можеш рећи да је једна истинита а друга лажна“.
Идеја детерминизма природе времена која је страшнија од судбине или фатума из уводне приче кулминира до нивоа апсурда у краћој (и далеко слабијој) „Оно што се очекује од нас“ која функционише на нивоу занимљивог интелектуалног експеримента.
Не превише сликовита, али изузетно интригантна је „Животни циклус софтверских објеката“ о сјајно разрађеној идеји да ако желимо да вештачка интелигенција постане налик нама, морамо да јој дозволимо да физички проживи време које је и човеку потребно да се развије у целокупну особу.
Име ми је Фувад ибн Абас, и рођен сам овде у Багдаду, Граду мира. Отац ми је трговао житом, али сам ја добар део свог живота провео прибављајући фине тканине, тргујући свилом из Дамаска и платном из Египта, марамама из Марока опреваженим златом. Био сам успешан, али срце ми је било немирно, и није га могла умирити ни куповина скупоцености ни давање милодара. Сад стојим пред тобом без пребијеног дирхама у yеpu, али сам спокојан.
У Алаху је почетак свега, али с дозволом Вашег височанства започећу приповест сећајући се дана када сам се прошетао кроз kujunyijsku четврт. Требало је да купим дар за човека с којим сам морао да послујем, и казали су ми како би се њему можда допао послужавник од сребра. Пошто сам пола сата разгледао, запазио сам да је једни од највећих продавница на пијаци преузео нови трговац. Била је на цењеном месту и сигурно је било скупо прибавити је, па сам ушао да погледам шта се у њој нуди.
Ово, наравно, резултира различитим неочекиваним исходима, укључујући необичне слике у којима напуштени АИ конструкти лутају меланхоличним пејзажима све празнијих виртуелних континената.
Настасја Писарев
