Književna kritika: Izdisaj Teda Ćanga
NOVI SAD: Ted Ćang (1967) je jedan od najnagrađivanijih savremenih pisaca naučne fantastike i spekulativne proze. Rođen je u državi Njujork, i diplomirao je kibernetiku na Braunu. Osim što piše, trenutno radi u softverskoj industriji. Za svoje priče do sada je dobio sve relevantne nagrade (četiri Nebule, tri Huga, tri Lokusa…), a da još uvek nije objavio ni jedan roman.
Relativno povučeni Ćang je došao do nešto šire popularnosti pošto je jedna od njegovih priča ekranizovana u filmu “Dolazak” Denija Vilneva, sa Ejmi Adams u glavnoj ulozi.
Ćang je svakako jedan od najzanimljivijih savremenih pripovedača, nevezano za žanr. Zapravo, kao što je to običaj sa dobrim piscima, njegove knjige i nije tako jednostavno žanrovski odrediti – spekulativna fikcija oslonjena na naučnu fantastiku vešto je pomešana sa nasleđem poetičnijih (post)modernih pripovedača poput Borhesa.
Spekulativnost kojom ga kritičari često karakterišu nije samo etiketa koja zvuči dobro – Ćangove pripovetke su često gotovo poput misaonih vežbi i duboko uronjene u sve aspekte modernih pitanja tehnologije, nauke, jezika i razmišljanja, sagledavajući probleme koje uvode iz najrazličitijih uglova (naučno, filozofski, moralno, sociološki…) „Trgovac i alhemičareve kapije“ koja otvara zbirku je magična priča o trgovcu koji putuje kroz vreme, i kom se pruža još jedna šansa da pokuša da vidi voljenu ženu koju je izgubio u mladosti.
Prevodilac: Goran Skrobonja
Izdavač: Booka, 2020.
Oživljavajući magiju „Hiljadu i jedne noći“, u ovoj priči Ćang vešto kombinuje snolike i bajkovite motive sa spekulacijama o prirodi vremena, pokušavajući da pokaže da sudbina i determinizam same prirode vremena mogu biti jedno isto.
Ovo kulminira u poetičnom zaključku da su „slučajnost i namera dva strane iste tapiserije“. I kao što jedan od junaka primećuje: „Možda ti je prijatnije da gledaš u jednu od njih, ali ne možeš reći da je jedna istinita a druga lažna“.
Ideja determinizma prirode vremena koja je strašnija od sudbine ili fatuma iz uvodne priče kulminira do nivoa apsurda u kraćoj (i daleko slabijoj) „Ono što se očekuje od nas“ koja funkcioniše na nivou zanimljivog intelektualnog eksperimenta.
Ne previše slikovita, ali izuzetno intrigantna je „Životni ciklus softverskih objekata“ o sjajno razrađenoj ideji da ako želimo da veštačka inteligencija postane nalik nama, moramo da joj dozvolimo da fizički proživi vreme koje je i čoveku potrebno da se razvije u celokupnu osobu.
Ime mi je Fuvad ibn Abas, i rođen sam ovde u Bagdadu, Gradu mira. Otac mi je trgovao žitom, ali sam ja dobar deo svog života proveo pribavljajući fine tkanine, trgujući svilom iz Damaska i platnom iz Egipta, maramama iz Maroka oprevaženim zlatom. Bio sam uspešan, ali srce mi je bilo nemirno, i nije ga mogla umiriti ni kupovina skupocenosti ni davanje milodara. Sad stojim pred tobom bez prebijenog dirhama u yepu, ali sam spokojan.
U Alahu je početak svega, ali s dozvolom Vašeg visočanstva započeću pripovest sećajući se dana kada sam se prošetao kroz kujunyijsku četvrt. Trebalo je da kupim dar za čoveka s kojim sam morao da poslujem, i kazali su mi kako bi se njemu možda dopao poslužavnik od srebra. Pošto sam pola sata razgledao, zapazio sam da je jedni od najvećih prodavnica na pijaci preuzeo novi trgovac. Bila je na cenjenom mestu i sigurno je bilo skupo pribaviti je, pa sam ušao da pogledam šta se u njoj nudi.
Ovo, naravno, rezultira različitim neočekivanim ishodima, uključujući neobične slike u kojima napušteni AI konstrukti lutaju melanholičnim pejzažima sve praznijih virtuelnih kontinenata.
Nastasja Pisarev
