Душко Домановић, писац: Изигране бајке и утопије

И као Керуак, али и као песник, „бескућник”. Књигу „Оно што смо били” Домановић је издао сам. За prеthodnе - „Недеља поподне” (2005), „Пуна линија” (2012), „Већи од живота” (2016) - имао је издаваче: „Прометеј”, Клуб књижевника Краљево, Студентски културни центар Нови Сад.

У последње време, Домановић своју поезију и „пева”, изводи у двојцу „Поетско-музичка контракција” са Владимиром Бајићем. Добијао је и награде, али вероватно му је највећа што је сам изградио већ препознатљив стил и језик.

 Ваша нова књига носи тестаментаран наслов, а и поједине песме звуче тако? Зашто? Откуд такав однос према себи, у множини, према свету? О јунацима којих нема, кафанама, псовкама, безопаснима, о сутра и слободи?

- Можда ће некоме ово звучати као клише, али мислим да свака написана песма уистину јесте нека врста тестамента. Не само песма, већ свако учињено дело, чак и недело. Све је то нешто чиме себе завештавамо будућности. Да нас будућност, управо преко тога што јој завештавамо, наследи онакве какви смо заиста били, или бар онакве какви смо желели да будемо.

 Друга ствар која привлачи пажњу јесте сам „увод”, „отварање”, у којем се, за разлику од поезије, читаоцима обраћате у прозном стилу, својеврсним дневничким записима, цртицама. Како се родила та идеја и појава да повежете та два стила, те две целине?

- Поезија и проза, пре свега кратка проза, јесу два моја језика, или, тачније, два наречја, два акцента. Никада нисам умео строго да их одвојим, без обзира на то да ли кроз прозу „певам”, или кроз песму „приповедам”. Овде, као и у мојој prеthodnoj књизи песама, уводна прича је нека врста аутопоетичког текста, уместо предговора, дакле текста који би требало да ме на неки начин зближи са читаоцем. Као да смо, рецимо, сели за сто и разменили по неколико речи, пре него што почнемо да причамо о ономе због чега смо се састали. А у тим „уводним” разговорима, неретко, о саговорнику сазнамо далеко више него у оном „званичном” делу.

 У једном запису спомињете „коментатора” који вас назива мрачњаком и нихилистом, а ви њему узвраћате, парафразираћу – а о ком животу да пишем!?!

- Мислим да је кључ ове игре управо у питању, то јест у субјекту „коментатор” кога ја, иначе, нисам тако крстио, али је овде посве срећно погођен. Елем, када ти неко, из своје позиције не-живљења, а „коментатори” безмало по правилу обитавају на тој позицији, дакле, када те неко такав оптужи да не волиш живот, онда имаш још већу потребу за деструкцијом онога што такви под животом подразумевају. Ипак, верујем да ће свако ко искрено књигу прочита схватити да је свака њена реч позив на грађење и на живот, чак и тамо где „коментаторима” звучи рушилачки и нихилистички.

 „Остарелу песму” о заљубљеним клинцима на клупи, и још покоју, публика је могла да чује још поодавно, на једном од ваших јавних читања, на пример, у “Изби”. Колико дуго сте писали ову књигу и о каквом „комплету” се ради?

- Безмало све песме из ове књиге су већ на неки начин „раубоване”, што преко друштвених мрежа и часописа, што преко јавних читања, што преко наступа „Поетско-музичке контракције”. Песме које се у књизи налазе писане су вероватно од момента када је моја prеthodna књига отишла у припрему за штампу, а то је било пре четири године. Што се тиче „комплета”, њега једноставно нема, мислим да књига чак нема ни елементарну композицију и конзистентност. Онолико колико сам вишеструк ја као песник и човек, толико је вишеструка и ова књига. За четири године, човек прође кроз немали број животних „циклуса”, те је, поготово у случају књиге поезије која исто толико година настаје, нереално очекивати да она буде „целовита”, „непротивуречна”, „јединствена”...

 Књигу “Оно што смо били” сте издали сами. Је ли то из нужде, тј. ситуације каква јесте, не само за песнике, или из неке друге побуде? 

- Књига је, у првој верзији, била спремна за штампу већ 2017, дакле непуних годину дана од објављивања prеthodnе. Нажалост, овдашњи издавачи, не само што не воле да објављују поезију, као „неисплативу”, већ не воле ни да читају приспеле рукописе, чак ни да одговарају на послате мејлове, уколико те рукописе и мејлове не потписују они које по службеној дужности ваља објавити, па макар и непрочитане. Ауторско издање, или самиздат, јесте углавном нужност за свакога ко не жели да му књига, пре свега ако је о поезији реч, нарасте до обима сабраних дела Десанке Максимовић. У мојој новој књизи налази се 71 песма, што је за збирку поезије малтене недопустиво и непристојно, али ја не могу да бацим низ Мораву оно што сам написао, а иза чега стојим, само зато да ми књига не би била преобимна. На крају ти не преостаје ништа друго него да књигу штампаш „на мишиће“, то јест као ауторско издање, и то искључиво захваљујући помоћи оних који те воле и подржавају. Да се не лажемо, леп је осећај имати издавача, али је, исто тако, иако можда на неки „перверзан” начин, лепо и немати га. Поготово онда када су издавачи, част изузецима, ако их уопште има, само сервис за већ етаблиране писце, или за оне којима су статус писца обезбедили родитељи, кумови, или чланство у каквој политикантској секти.

 Да ли ћете и од овог „писма” начинити неку музичку плеј-листу, још једно издање у којем је могла да вас слуша (новосадска) публика? И кад?

- Сасвим је сигурно да хоћу, а неке од тих песама су већ „углазбљене” и извођене пред публиком у склопу двојца „Поетско-музичка контракција”. Сасвим је извесно да ћемо негде од септембра кренути са наступима, када прође, или бар „прође”, актуелна паника. Пре тога, дакако, планирам да се посветим промоцији књиге, а новосадска ће, надам се, бити одржана већ половином јуна. 

 Морава, завичај, заузимају посебно место у вашој новој збирци. Да ли је то неко ваше опште место о идентитету, дуг предацима и пределима, властитом кретању и лутањима, односно, с којим осећајем приступате овим питањима када пишете, који звук чујете док о томе размишљате?

- Морава није толико географски топоним, колико идеја. Морава је моје детињство, мој фудбал „на малиће”, мој „кликер порцуланац”, мој летњи распуст, моја пионирска заклетва, моја Југославија. Морава је, рекао бих, један ковчег са благом на дну мора, ковчег у ком су похрањене све моје изигране бајке и утопије. Кад је повремено обиђем, и видим је онако силовану, прљаву, осрамоћену, сакату, имам осећај баш као да гледам све те своје поменуте утопије, упокојене и спаљене. А све оне су, баш како и наслов књиге каже, оно што смо били. И мени се, ето, као песнику склоном самозаваравању, чини да ћу, ако успем да оживим оно што смо били, успети и да удахнем макар мрву новог живота ономе што ћемо тек бити.

  Игор Бурић