Duško Domanović, pisac: Izigrane bajke i utopije

I kao Keruak, ali i kao pesnik, „beskućnik”. Knjigu „Ono što smo bili” Domanović je izdao sam. Za prethodne - „Nedelja popodne” (2005), „Puna linija” (2012), „Veći od života” (2016) - imao je izdavače: „Prometej”, Klub književnika Kraljevo, Studentski kulturni centar Novi Sad.

U poslednje vreme, Domanović svoju poeziju i „peva”, izvodi u dvojcu „Poetsko-muzička kontrakcija” sa Vladimirom Bajićem. Dobijao je i nagrade, ali verovatno mu je najveća što je sam izgradio već prepoznatljiv stil i jezik.

 Vaša nova knjiga nosi testamentaran naslov, a i pojedine pesme zvuče tako? Zašto? Otkud takav odnos prema sebi, u množini, prema svetu? O junacima kojih nema, kafanama, psovkama, bezopasnima, o sutra i slobodi?

- Možda će nekome ovo zvučati kao kliše, ali mislim da svaka napisana pesma uistinu jeste neka vrsta testamenta. Ne samo pesma, već svako učinjeno delo, čak i nedelo. Sve je to nešto čime sebe zaveštavamo budućnosti. Da nas budućnost, upravo preko toga što joj zaveštavamo, nasledi onakve kakvi smo zaista bili, ili bar onakve kakvi smo želeli da budemo.

 Druga stvar koja privlači pažnju jeste sam „uvod”, „otvaranje”, u kojem se, za razliku od poezije, čitaocima obraćate u proznom stilu, svojevrsnim dnevničkim zapisima, crticama. Kako se rodila ta ideja i pojava da povežete ta dva stila, te dve celine?

- Poezija i proza, pre svega kratka proza, jesu dva moja jezika, ili, tačnije, dva narečja, dva akcenta. Nikada nisam umeo strogo da ih odvojim, bez obzira na to da li kroz prozu „pevam”, ili kroz pesmu „pripovedam”. Ovde, kao i u mojoj prethodnoj knjizi pesama, uvodna priča je neka vrsta autopoetičkog teksta, umesto predgovora, dakle teksta koji bi trebalo da me na neki način zbliži sa čitaocem. Kao da smo, recimo, seli za sto i razmenili po nekoliko reči, pre nego što počnemo da pričamo o onome zbog čega smo se sastali. A u tim „uvodnim” razgovorima, neretko, o sagovorniku saznamo daleko više nego u onom „zvaničnom” delu.

 U jednom zapisu spominjete „komentatora” koji vas naziva mračnjakom i nihilistom, a vi njemu uzvraćate, parafraziraću – a o kom životu da pišem!?!

- Mislim da je ključ ove igre upravo u pitanju, to jest u subjektu „komentator” koga ja, inače, nisam tako krstio, ali je ovde posve srećno pogođen. Elem, kada ti neko, iz svoje pozicije ne-življenja, a „komentatori” bezmalo po pravilu obitavaju na toj poziciji, dakle, kada te neko takav optuži da ne voliš život, onda imaš još veću potrebu za destrukcijom onoga što takvi pod životom podrazumevaju. Ipak, verujem da će svako ko iskreno knjigu pročita shvatiti da je svaka njena reč poziv na građenje i na život, čak i tamo gde „komentatorima” zvuči rušilački i nihilistički.

 „Ostarelu pesmu” o zaljubljenim klincima na klupi, i još pokoju, publika je mogla da čuje još poodavno, na jednom od vaših javnih čitanja, na primer, u “Izbi”. Koliko dugo ste pisali ovu knjigu i o kakvom „kompletu” se radi?

- Bezmalo sve pesme iz ove knjige su već na neki način „raubovane”, što preko društvenih mreža i časopisa, što preko javnih čitanja, što preko nastupa „Poetsko-muzičke kontrakcije”. Pesme koje se u knjizi nalaze pisane su verovatno od momenta kada je moja prethodna knjiga otišla u pripremu za štampu, a to je bilo pre četiri godine. Što se tiče „kompleta”, njega jednostavno nema, mislim da knjiga čak nema ni elementarnu kompoziciju i konzistentnost. Onoliko koliko sam višestruk ja kao pesnik i čovek, toliko je višestruka i ova knjiga. Za četiri godine, čovek prođe kroz nemali broj životnih „ciklusa”, te je, pogotovo u slučaju knjige poezije koja isto toliko godina nastaje, nerealno očekivati da ona bude „celovita”, „neprotivurečna”, „jedinstvena”...

 Knjigu “Ono što smo bili” ste izdali sami. Je li to iz nužde, tj. situacije kakva jeste, ne samo za pesnike, ili iz neke druge pobude? 

- Knjiga je, u prvoj verziji, bila spremna za štampu već 2017, dakle nepunih godinu dana od objavljivanja prethodne. Nažalost, ovdašnji izdavači, ne samo što ne vole da objavljuju poeziju, kao „neisplativu”, već ne vole ni da čitaju prispele rukopise, čak ni da odgovaraju na poslate mejlove, ukoliko te rukopise i mejlove ne potpisuju oni koje po službenoj dužnosti valja objaviti, pa makar i nepročitane. Autorsko izdanje, ili samizdat, jeste uglavnom nužnost za svakoga ko ne želi da mu knjiga, pre svega ako je o poeziji reč, naraste do obima sabranih dela Desanke Maksimović. U mojoj novoj knjizi nalazi se 71 pesma, što je za zbirku poezije maltene nedopustivo i nepristojno, ali ja ne mogu da bacim niz Moravu ono što sam napisao, a iza čega stojim, samo zato da mi knjiga ne bi bila preobimna. Na kraju ti ne preostaje ništa drugo nego da knjigu štampaš „na mišiće“, to jest kao autorsko izdanje, i to isključivo zahvaljujući pomoći onih koji te vole i podržavaju. Da se ne lažemo, lep je osećaj imati izdavača, ali je, isto tako, iako možda na neki „perverzan” način, lepo i nemati ga. Pogotovo onda kada su izdavači, čast izuzecima, ako ih uopšte ima, samo servis za već etablirane pisce, ili za one kojima su status pisca obezbedili roditelji, kumovi, ili članstvo u kakvoj politikantskoj sekti.

 Da li ćete i od ovog „pisma” načiniti neku muzičku plej-listu, još jedno izdanje u kojem je mogla da vas sluša (novosadska) publika? I kad?

- Sasvim je sigurno da hoću, a neke od tih pesama su već „uglazbljene” i izvođene pred publikom u sklopu dvojca „Poetsko-muzička kontrakcija”. Sasvim je izvesno da ćemo negde od septembra krenuti sa nastupima, kada prođe, ili bar „prođe”, aktuelna panika. Pre toga, dakako, planiram da se posvetim promociji knjige, a novosadska će, nadam se, biti održana već polovinom juna. 

 Morava, zavičaj, zauzimaju posebno mesto u vašoj novoj zbirci. Da li je to neko vaše opšte mesto o identitetu, dug predacima i predelima, vlastitom kretanju i lutanjima, odnosno, s kojim osećajem pristupate ovim pitanjima kada pišete, koji zvuk čujete dok o tome razmišljate?

- Morava nije toliko geografski toponim, koliko ideja. Morava je moje detinjstvo, moj fudbal „na maliće”, moj „kliker porculanac”, moj letnji raspust, moja pionirska zakletva, moja Jugoslavija. Morava je, rekao bih, jedan kovčeg sa blagom na dnu mora, kovčeg u kom su pohranjene sve moje izigrane bajke i utopije. Kad je povremeno obiđem, i vidim je onako silovanu, prljavu, osramoćenu, sakatu, imam osećaj baš kao da gledam sve te svoje pomenute utopije, upokojene i spaljene. A sve one su, baš kako i naslov knjige kaže, ono što smo bili. I meni se, eto, kao pesniku sklonom samozavaravanju, čini da ću, ako uspem da oživim ono što smo bili, uspeti i da udahnem makar mrvu novog života onome što ćemo tek biti.

  Igor Burić