Нинине мустре: Полазна тачка
Више него икада пре, у време изолације вртели смо оне друштвене мреже или ТВ канале које и иначе вртимо.
Потреба да пронађемо потврду онога што већ мислимо да знамо, појачала се до максимума. То ме уопште не чуди и не забрињава, одувек је било тако. И сама тешко одолевам да са презиром не прескочим оне објаве, наслове и чланке који се не подударају са нечим за шта већ имам изграђен став или боље рећи суд.
Оно што ме чуди, а још више брине јесте све већа потреба да вређамо једни друге, да се подсмевамо и ниподаштавамо свако мишљење које се коси са нашим, тако „исправним“, јер какво би другачије било кад је наше? У ствари, ми не ниподаштавамо мишљење. Ми буквално из свих оружја које поседујемо, атакујемо на људе који имају одређено, за нас неприхватљиво мишљење. Е у ту се групу већ не убрајам.
Увек ми је било смисленије да међу људима тражим сличности уместо разлика. Верујем да је то добра полазна основа за сваку комуникацију. Безброј пута сам се уверила да и међу најжешћим противницима могу да се пронађу заједнички афинитети, истоветне особине, слични начини понашања или нешто сасвим друго, али ако само мало стпљења уложим у краће истраживање кроз разговор или дописивање, откривам бројне заједничке теме са било којим саговорником.
Због тога сам сигурна да је савладавање вештине тажења заједничке „платформе“ како се то данас модерно каже, једна од највреднијих вештина коју ћемо морати да савладамо у врло блиској будућности. Како ће то лепо да буде, када једнога дана усвојимо навику да пре него што некога другога искритикујемо, прво поставимо неколико питања на тему заједничких тема, жеља и афинитета. Та питања морају бити у вези са суштинским одликама људских бића, а не са овима данас (медијима и некултуром) наметнутих понашања која имају све друге карактеристике сем људских.
Када се са неким упознајем, настојим да сазнам шта је то што ту особу чини срећном? Шта је то што је испуњава? Шта је њена највећа животна жеља? Какав однос има са природом, какав са својом породицом, а какав са људима око себе? На основу тога може да се стекне јасна слика о каквом је човеку или нечовеку реч. Даљу комуникацију градим на бази оних одговора који се бар у некој мери поклапају са мојим. На тај начин, стекне се атмосфера поверења, станемо на исту полазну линију, нико није ни у предности нити у заостатку. Тиме се изједначавамо и подсећамо да смо обоје пре свега људи, па тек онда све друго. Из те заједничке тачке, може да се развије корисна размена мишљења, или дискусија, чак и о оним одговорима који нам нису заједнички, или ни слични.
Ако та полазна тачка изостане, остаје само осуђивање и на крају горак осећај да други не прихвата да сам ја у праву. Знате ли неког човека који не би желео да је срећан, не воли лепоту и доброту? Ја ево, не знам. Кад је о људским бићима реч, доброта, искреност и љубав увек побеђују, јер то је суштина људских бића. А о оним нељудима који су све гласнији што су немоћнији, ни не говорим, јер пакост и лукавост ионако никада нису биле људске особине. Та је врста на овој планети у изумирању, а њени припадници то полако и капирају.
Нина Мартиновић Армбрустер
