Ninine mustre: Polazna tačka

Potreba da pronađemo potvrdu onoga što već mislimo da znamo, pojačala se do maksimuma. To me uopšte ne čudi i ne zabrinjava, oduvek je bilo tako. I sama teško odolevam da sa prezirom ne preskočim one objave, naslove i članke koji se ne podudaraju sa nečim za šta već imam izgrađen stav ili bolje reći sud.

Ono što me čudi, a još više brine jeste sve veća potreba da vređamo jedni druge, da se podsmevamo i nipodaštavamo svako mišljenje koje se kosi sa našim, tako „ispravnim“, jer kakvo bi drugačije bilo kad je naše? U stvari, mi ne nipodaštavamo mišljenje. Mi bukvalno iz svih oružja koje posedujemo, atakujemo na ljude koji imaju određeno, za nas neprihvatljivo mišljenje. E u tu se grupu već ne ubrajam.

Uvek mi je bilo smislenije da među ljudima tražim sličnosti umesto razlika. Verujem da je to dobra polazna osnova za svaku komunikaciju. Bezbroj puta sam se uverila da i među najžešćim protivnicima mogu da se pronađu zajednički afiniteti, istovetne osobine, slični načini ponašanja ili nešto sasvim drugo, ali ako samo malo stpljenja uložim u kraće istraživanje kroz razgovor ili dopisivanje, otkrivam brojne zajedničke teme sa bilo kojim sagovornikom.

Zbog toga sam sigurna da je savladavanje veštine taženja zajedničke „platforme“ kako se to danas moderno kaže, jedna od najvrednijih veština koju ćemo morati da savladamo u vrlo bliskoj budućnosti. Kako će to lepo da bude, kada jednoga dana usvojimo naviku da pre nego što nekoga drugoga iskritikujemo, prvo postavimo nekoliko pitanja na temu zajedničkih tema, želja i afiniteta. Ta pitanja moraju biti u vezi sa suštinskim odlikama ljudskih bića, a ne sa ovima danas (medijima i nekulturom) nametnutih ponašanja koja imaju sve druge karakteristike sem ljudskih.

Kada se sa nekim upoznajem, nastojim da saznam šta je to što tu osobu čini srećnom? Šta je to što je ispunjava? Šta je njena najveća životna želja? Kakav odnos ima sa prirodom, kakav sa svojom porodicom, a kakav sa ljudima oko sebe? Na osnovu toga može da se stekne jasna slika o kakvom je čoveku ili nečoveku reč. Dalju komunikaciju gradim na bazi onih odgovora koji se bar u nekoj meri poklapaju sa mojim. Na taj način, stekne se atmosfera poverenja, stanemo na istu polaznu liniju, niko nije ni u prednosti niti u zaostatku. Time se izjednačavamo i podsećamo da smo oboje pre svega ljudi, pa tek onda sve drugo. Iz te zajedničke tačke, može da se razvije korisna razmena mišljenja, ili diskusija, čak i o onim odgovorima koji nam nisu zajednički, ili ni slični.

Ako ta polazna tačka izostane, ostaje samo osuđivanje i na kraju gorak osećaj da drugi ne prihvata da sam ja u pravu. Znate li nekog čoveka koji ne bi želeo da je srećan, ne voli lepotu i dobrotu? Ja evo, ne znam. Kad je o ljudskim bićima reč, dobrota, iskrenost i ljubav uvek pobeđuju, jer to je suština ljudskih bića. A o onim neljudima koji su sve glasniji što su nemoćniji, ni ne govorim, jer pakost i lukavost ionako nikada nisu bile ljudske osobine. Ta je vrsta na ovoj planeti u izumiranju, a njeni pripadnici to polako i kapiraju.

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com