Истраживање: Како и колико помажемо другима у доба короне

Протеклих месец дана радимо то са више или, можда мање пажње, заинтересованости или непретераним удубљивањем, и стичемо некакву представу о томе шта нам се дешава и како се спрам тога понашати. Сасвим је извесно, тек на крају, када опсаност прође, последице ће моћи боље да се сагледају, што нас не спречава да макар у научно утемељеним наговештајима видимо где смо и шта смо.

Међу онима који су нам у тој намери понудили помоћ су др Бојана Бодрожа и др Бојана Динић с Одсека за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Оне су резултате свог истраживања „Помагање у доба короне“ представиле у видео запису.

Спровеле смо ово истраживање да бисмо сазанале шта мотивише  људе да помажу, какву помоћ нуде, који су им мотиви..., каже у уводу др Бојана Бодрожа, наводећи да су због интересовања многих који су учествовали у истраживању одлучиле да прикажу основне налазе истраживања.

У истраживању је учествовала 581 особа, од чега је 44 одсто рекло да није понудило помоћ, 33 одсто је помоћ нудило самостално, 14 одсто је своју помоћ понудило преко различитих друптвених група, док је девет одсто људи помоћ понудило кроз разне градске, локалне институције и групе, наводи др Бојана Бодрожа.

Према њеним речима, оне који су рекли да су понудили своју помоћ питали су коме сте помагали.

Пет одсто њих је рекло да до сада није било у прилици да неком пружи помоћ. Од оних преосталих највећи број помагао је блиским особама, њих 29 одсто је рекло да су помагали пријатељима, познаницима или члановима породице. Девет одсто је помагало потпуно непознатим особама, људима које пре ове пандемије нису ни познавали. И блиским и потпуно непознатим особама помагало је њих 13 одсто, вели Бодрожа.

Највише људи, њих преко 40 одсто, за особе у самоизолацији набављало је намиринице, плаћало рачуне, шетало кућне љубимце или су им намирнице само достављали. Иако значајан, мањи проценат пружао је психосоцијалну помоћ, њих 13 одсто. Њих шест одсто пружало је званичне информације о мерама заштите, док  је девет одсто нудило бесплатан превоз, првенстевено мдицинским радницима, а четири одсто је шило заштитне маске или су нудили неки други вид помоћи.

Када говоримо о мотивима за помагање, прво нам пада на памет алтруизам. Али, мотови за помагање могу бити бројни. Најизраженији мотиви су: смелост - помагање другима који су у кризи или опасним ситуацијама и који захтевају хитну интервенцију; помагање на захтев – када нас неко пита за помоћ ми му је пружимо без оклевања, али то није спонтано, самоиницијативно прижање помоћи, каже др Бојана Динић.

Они коју су помагали блиским и непознатима генерално се не разликују од оних који су помагали само блиским особама или само непознатима. Једина разлика између њих је у мотиву за јавним помагањем, који је више присутан код оних који помажу и блиским и непознатим особама, и то отприлике пођеднако као и код оних који нису помагали до сада.

На питање планирате ли да помажете суграђаним и убудуће, они који су то радили до сада, одговорили су да то планирају и убудуће.

Они који до сада нису помагали, када помажу, више су вођени тиме да то ураде јавно, а не анонимно. Важно је напоменути да не постоје добри и лоши мотови за помагањем, просто свака помоћ у овој ситуацији је добродошла, истиче др Бојана Динић.

Међу израженијим мотивима је алтруизам – добровољно помагање без очекивања награде или узвраћања услуге. Потом, изражено је помагање у ситуацијама које су емоционалано захтевне, односно, помагање другим људима који су видно узнемирени, и помагање у анонимним условима.

Најмање је изражен мотив који се односи на јавно помагање у присуству других, а чији је примарни циљ да се придобије одобравање и поштовање од стране других.

Око половине испитаника помагало је некоме и пре пандемије, њих 51 одсто, а резултати су показали да оне који су пружали помоћ карактерише више смелости у помагању, жеља да се остане анониман када се помаже и помагање на захтев или молбу.

Како је додала, међу онима који нису помагали до сада су били и они који су имали жељу за тиме, али још нису имали прилике за то, тако да им је очигледно потребан неки подстрек.

Уз адекватно мотивисање и они би могли да се укључе у мрежу помоћи, а из наших резултата видимо да би то могло бити укључивање у јавне организације за пружање помоћи, где ће њихов допринос бити препознат, поручује Динићева.

На крају, охрабрује то да су емпатија, алтруизам, смелост за помагањем и помагање на молбу високо изражени у испитаном узорку, и то су уједно карактеристике помагача, што је посебно важно за успостављање солидарниости у овом кризном периоду, заклучује др Бојана Динић.

В. Црњански