Istraživanje: Kako i koliko pomažemo drugima u doba korone

Proteklih mesec dana radimo to sa više ili, možda manje pažnje, zainteresovanosti ili nepreteranim udubljivanjem, i stičemo nekakvu predstavu o tome šta nam se dešava i kako se spram toga ponašati. Sasvim je izvesno, tek na kraju, kada opsanost prođe, posledice će moći bolje da se sagledaju, što nas ne sprečava da makar u naučno utemeljenim nagoveštajima vidimo gde smo i šta smo.

Među onima koji su nam u toj nameri ponudili pomoć su dr Bojana Bodroža i dr Bojana Dinić s Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. One su rezultate svog istraživanja „Pomaganje u doba korone“ predstavile u video zapisu.

Sprovele smo ovo istraživanje da bismo sazanale šta motiviše  ljude da pomažu, kakvu pomoć nude, koji su im motivi..., kaže u uvodu dr Bojana Bodroža, navodeći da su zbog interesovanja mnogih koji su učestvovali u istraživanju odlučile da prikažu osnovne nalaze istraživanja.

U istraživanju je učestvovala 581 osoba, od čega je 44 odsto reklo da nije ponudilo pomoć, 33 odsto je pomoć nudilo samostalno, 14 odsto je svoju pomoć ponudilo preko različitih druptvenih grupa, dok je devet odsto ljudi pomoć ponudilo kroz razne gradske, lokalne institucije i grupe, navodi dr Bojana Bodroža.

Prema njenim rečima, one koji su rekli da su ponudili svoju pomoć pitali su kome ste pomagali.

Pet odsto njih je reklo da do sada nije bilo u prilici da nekom pruži pomoć. Od onih preostalih najveći broj pomagao je bliskim osobama, njih 29 odsto je reklo da su pomagali prijateljima, poznanicima ili članovima porodice. Devet odsto je pomagalo potpuno nepoznatim osobama, ljudima koje pre ove pandemije nisu ni poznavali. I bliskim i potpuno nepoznatim osobama pomagalo je njih 13 odsto, veli Bodroža.

Najviše ljudi, njih preko 40 odsto, za osobe u samoizolaciji nabavljalo je namirinice, plaćalo račune, šetalo kućne ljubimce ili su im namirnice samo dostavljali. Iako značajan, manji procenat pružao je psihosocijalnu pomoć, njih 13 odsto. Njih šest odsto pružalo je zvanične informacije o merama zaštite, dok  je devet odsto nudilo besplatan prevoz, prvensteveno mdicinskim radnicima, a četiri odsto je šilo zaštitne maske ili su nudili neki drugi vid pomoći.

Kada govorimo o motivima za pomaganje, prvo nam pada na pamet altruizam. Ali, motovi za pomaganje mogu biti brojni. Najizraženiji motivi su: smelost - pomaganje drugima koji su u krizi ili opasnim situacijama i koji zahtevaju hitnu intervenciju; pomaganje na zahtev – kada nas neko pita za pomoć mi mu je pružimo bez oklevanja, ali to nije spontano, samoinicijativno prižanje pomoći, kaže dr Bojana Dinić.

Oni koju su pomagali bliskim i nepoznatima generalno se ne razlikuju od onih koji su pomagali samo bliskim osobama ili samo nepoznatima. Jedina razlika između njih je u motivu za javnim pomaganjem, koji je više prisutan kod onih koji pomažu i bliskim i nepoznatim osobama, i to otprilike pođednako kao i kod onih koji nisu pomagali do sada.

Na pitanje planirate li da pomažete sugrađanim i ubuduće, oni koji su to radili do sada, odgovorili su da to planiraju i ubuduće.

Oni koji do sada nisu pomagali, kada pomažu, više su vođeni time da to urade javno, a ne anonimno. Važno je napomenuti da ne postoje dobri i loši motovi za pomaganjem, prosto svaka pomoć u ovoj situaciji je dobrodošla, ističe dr Bojana Dinić.

Među izraženijim motivima je altruizam – dobrovoljno pomaganje bez očekivanja nagrade ili uzvraćanja usluge. Potom, izraženo je pomaganje u situacijama koje su emocionalano zahtevne, odnosno, pomaganje drugim ljudima koji su vidno uznemireni, i pomaganje u anonimnim uslovima.

Najmanje je izražen motiv koji se odnosi na javno pomaganje u prisustvu drugih, a čiji je primarni cilj da se pridobije odobravanje i poštovanje od strane drugih.

Oko polovine ispitanika pomagalo je nekome i pre pandemije, njih 51 odsto, a rezultati su pokazali da one koji su pružali pomoć karakteriše više smelosti u pomaganju, želja da se ostane anoniman kada se pomaže i pomaganje na zahtev ili molbu.

Kako je dodala, među onima koji nisu pomagali do sada su bili i oni koji su imali želju za time, ali još nisu imali prilike za to, tako da im je očigledno potreban neki podstrek.

Uz adekvatno motivisanje i oni bi mogli da se uključe u mrežu pomoći, a iz naših rezultata vidimo da bi to moglo biti uključivanje u javne organizacije za pružanje pomoći, gde će njihov doprinos biti prepoznat, poručuje Dinićeva.

Na kraju, ohrabruje to da su empatija, altruizam, smelost za pomaganjem i pomaganje na molbu visoko izraženi u ispitanom uzorku, i to su ujedno karakteristike pomagača, što je posebno važno za uspostavljanje solidarniosti u ovom kriznom periodu, zaklučuje dr Bojana Dinić.

V. Crnjanski