Чуружанка Гордана Лазић у деветој деценији води Коло српских сестара
ЧУРУГ: Осамдесетдвогодишња Гордана Лазић председница је Удружења „Коло српских сестара Чуруг“ још од 1998. У Чуруг се доселила далеке 1957. године, кад се удала за локалног пољопривредника, очекујући лакши живот у Војводини. Родом је из Медвеђе, код Трстеника, а одрасла је прекопута куће чувеног Радоша Бајића, који јој је, како каже, рођак. Има две ћерке и петоро унучади, а радује се и улози прабаке.
Од самог оснивања изворног „Кола српских сестара“, водиле су га јаке жене, што потврђује и огранак у Чуругу, који већ 22 године води свестрана, јака и борбена жена, пуна енергије, која свакодневном активношћу одаје утисак да јој ништа није тешко, чини се да не постоји нешто за шта није кадра.
У време кад сам се удала, огромна је разлика била између живота доле у Србији и у Војводини, нама је Војводина била као неки сан, много смо се мучили и напорно радили да бисмо живели нормално. Кад су мене удавали, викали су – ајао тамо је бео леб, а сланина дебела, прича кроз смех Гордана, која је, вредним радом, заједно са мужем успела да стекне све што је било потребно за леп живот.
Колико чујем од младих, додаје наша саговорница, и у мом некадашњем крају је сада другачије, све је напредовало, много је лакше него кад сам ја тамо живела - сетно говори.
Још као дете научила је да везе, штрика и хекла. Каже, тако је то било доле у Србији, деца се од малих ногу уче да преду, да ткају, да кувају, да раде у пољу.
Одрасла сам као сироче без оца, па сам мами све помагала, правећи ручне радове, радећи кућне послове, у башти, на њиви… Све што сам научила као дете примењујем и сада, са своје 82 године. И дан данас све то сама радим и није ми тешко, скоро сам ашовила, посејала лук, кромпир, а успут и шијем, радим као кројачица деценијама, пензију сам зарадила као кројачица у Жабљу, прича Гордана.
Кад су у питању мало млађе генерације, Гордана каже да су они гости у „Колу српских сестара“ углавном кад се нешто слави, али ретко се придружују у активностима.
Имамо четири, пет млађих чланица, али нису често са нама, углавном су у неким својим обавезама, али ми што смо старије и редовне им то ни не замерамо, и ми смо биле млађе, па знамо како је имати обавезе око куће, деце и породице. Кад смо биле млађе, углавном смо све биле заинтересоване за ручне радове, ми смо биле луде за тим. Времена су била другачија, бориле смо се кроз живот за све што смо стекле, а жене су биле у тежем положају него сад. И мој муж се бунио, шта ћеш ти тамо са тим женама, а ја постала председница удружења, па су га после сви зафркавали како сам успешнија од њега, кроз смех прича Чуружанка.
Кад су у питању активности „Кола српских сестара Чуруг“, протекле зиме су, како кажу, најчешће штрикале крпаре, које нису до сад правиле, па им је било ново и интересантно. Редовно организују томболу, за коју су припремиле седалице од буклеа. У редовним временима, често се окупљају, организују креативне састанке, заједно дочекују Нове године и обавезно славе Малу Госпојину.
Радове излажу углавном на вашарима сеоских жена у многим градовима, а учествовање у хуманитарнима акцијама им је један од приоритета. Летос су донирале новац за лечење суграђанина, малог Немање. Осмог марта су организовале томболу и сав новац који су скупиле дале су у хуманитарне сврхе.
Марија Рашић
