Čuružanka Gordana Lazić u devetoj deceniji vodi Kolo srpskih sestara
ČURUG: Osamdesetdvogodišnja Gordana Lazić predsednica je Udruženja „Kolo srpskih sestara Čurug“ još od 1998. U Čurug se doselila daleke 1957. godine, kad se udala za lokalnog poljoprivrednika, očekujući lakši život u Vojvodini. Rodom je iz Medveđe, kod Trstenika, a odrasla je prekoputa kuće čuvenog Radoša Bajića, koji joj je, kako kaže, rođak. Ima dve ćerke i petoro unučadi, a raduje se i ulozi prabake.
Od samog osnivanja izvornog „Kola srpskih sestara“, vodile su ga jake žene, što potvrđuje i ogranak u Čurugu, koji već 22 godine vodi svestrana, jaka i borbena žena, puna energije, koja svakodnevnom aktivnošću odaje utisak da joj ništa nije teško, čini se da ne postoji nešto za šta nije kadra.
U vreme kad sam se udala, ogromna je razlika bila između života dole u Srbiji i u Vojvodini, nama je Vojvodina bila kao neki san, mnogo smo se mučili i naporno radili da bismo živeli normalno. Kad su mene udavali, vikali su – ajao tamo je beo leb, a slanina debela, priča kroz smeh Gordana, koja je, vrednim radom, zajedno sa mužem uspela da stekne sve što je bilo potrebno za lep život.
Koliko čujem od mladih, dodaje naša sagovornica, i u mom nekadašnjem kraju je sada drugačije, sve je napredovalo, mnogo je lakše nego kad sam ja tamo živela - setno govori.
Još kao dete naučila je da veze, štrika i hekla. Kaže, tako je to bilo dole u Srbiji, deca se od malih nogu uče da predu, da tkaju, da kuvaju, da rade u polju.
Odrasla sam kao siroče bez oca, pa sam mami sve pomagala, praveći ručne radove, radeći kućne poslove, u bašti, na njivi… Sve što sam naučila kao dete primenjujem i sada, sa svoje 82 godine. I dan danas sve to sama radim i nije mi teško, skoro sam ašovila, posejala luk, krompir, a usput i šijem, radim kao krojačica decenijama, penziju sam zaradila kao krojačica u Žablju, priča Gordana.
Kad su u pitanju malo mlađe generacije, Gordana kaže da su oni gosti u „Kolu srpskih sestara“ uglavnom kad se nešto slavi, ali retko se pridružuju u aktivnostima.
Imamo četiri, pet mlađih članica, ali nisu često sa nama, uglavnom su u nekim svojim obavezama, ali mi što smo starije i redovne im to ni ne zameramo, i mi smo bile mlađe, pa znamo kako je imati obaveze oko kuće, dece i porodice. Kad smo bile mlađe, uglavnom smo sve bile zainteresovane za ručne radove, mi smo bile lude za tim. Vremena su bila drugačija, borile smo se kroz život za sve što smo stekle, a žene su bile u težem položaju nego sad. I moj muž se bunio, šta ćeš ti tamo sa tim ženama, a ja postala predsednica udruženja, pa su ga posle svi zafrkavali kako sam uspešnija od njega, kroz smeh priča Čuružanka.
Kad su u pitanju aktivnosti „Kola srpskih sestara Čurug“, protekle zime su, kako kažu, najčešće štrikale krpare, koje nisu do sad pravile, pa im je bilo novo i interesantno. Redovno organizuju tombolu, za koju su pripremile sedalice od buklea. U redovnim vremenima, često se okupljaju, organizuju kreativne sastanke, zajedno dočekuju Nove godine i obavezno slave Malu Gospojinu.
Radove izlažu uglavnom na vašarima seoskih žena u mnogim gradovima, a učestvovanje u humanitarnima akcijama im je jedan od prioriteta. Letos su donirale novac za lečenje sugrađanina, malog Nemanje. Osmog marta su organizovale tombolu i sav novac koji su skupile dale su u humanitarne svrhe.
Marija Rašić
