„ДОБРО ЈУТРО, ВОЈВОДИНО“  За добро уходан тим ништа није тешко

У емисији „Добро јутро, Војводино“ нам доносе најважније сервисне информације и животне приче о „обичним“ људима широм Војводине, а ових дана нас информишу и о најновијим вестима о пандемији коронавируса и обавештавају о свим препорукама и саветима надлежних, које се односе на мере превенције током ванредног стања. Док завршавају једну од емисија затичемо их у студију Радио-телевизије Војводине са заштитним маскама и рукавицама, те их на почетку разговора питамо колико је тешко припремати и радити јутарњи програм у току пандемије коронавируса.

Сенка: Када је тим добар, пре свега одлично уходан, ништа није тешко. Чињеница да су околности другачије, и да је екипа морала да се прилагоди, али задатак нам је увек исти, а то је да гледаоце РТВ-а правовремено информишемо. Екипа јутарњег се потпуно прилагодила, а захваљујући свременој технологији у могућности смо да превазиђемо препреке у комуникацији са саговорицима. Припрема је изузетно важна и комплексна да би уживо све добро функционисало. Миленко и ја то радимо већ довољно дуго да сада лако делимо посао, наравно, све у сарадњи са уредником.

Миленко: Ово је прво, а надам се и последње ванредно стање у ком са колегама припремам емисију, тако да се осећа додатна напетост, а с обзиром на то да се ради о „невидиљивом противнику“ против којег се боримо, ствара и неку врсту страха и тера нас све на максималан опрез и поштовање свих прописаних мера заштите. У самом студију трудимо се да имамо потребне сервисне информације и да у сарадњи са уредницима обухватимо све актуелности на териториији Војводине када је реч о тренутној пандемији коронавируса, а наше међусобне доскочиће свели смо на минимум. Готово да их и нема јер сматрамо да за то тренутно није ни време ни место.

Колико је новонастала ситуација утицала на ваше животе и како проводите време код куће?

Сенка: Озбиљно сам схватила ситуацију са пандемијом - мере које се  односе на редукцију контаката и оно што стручњаци стално истичу да је социјална дистанца кључ борбе против ковида 19. Време проведено код куће са породицом ми не пада тешко, напротив. За нас то није новина, јер иначе много времена проводимо заједно. Са ћерком осмишљавамо разне креативне игре, проналазимо идеје и на интернету, учимо... Као родитељи сада морамо да преузмемо улоге иначе делегиране другима - васпитачицама, учитељима... Добра страна ове изолазиције је да сам усавршила кулинарске способности, а лоша што ћу изаћи са неколико клиограма више (смех).  

Миленко: Као неко ко доста времена проводи дружећи се у природи и  бављењу физичким активностима, новонастала ситуација је знатно променила мој живот. Ипак, свестан важности помирио сам се са тим да морамо ово као појединци да издржимо зарад добробити читавог друштва и пратећи сва упуства епидемиолога организујемо наше животе по новонасталим правилима. Осим до посла одлазак до мини-маркета ми је једина активност у току дана, остатак проводим у стану, гледајући серије, филмове, читајући књиге и припремајући кулинарске оброке за које из дана у дан схватам да имам озбиљан таленат, или бар тешим себе да је тако (смех).

Стижете ли као водитељи јутарњег програма да имате јутарње ритуале?

Сенка: Наравно, мора да се стигне. И доручак и кафа, јер морамо да будемо потпуно разбуђени да би се уз нас и гледаоци разбудили. Ритуал нам је и чај током паузе када иде Јутарњи дневник - камилица пута два.

Миленко: Ја искрено не стижем. Ноћни сам тип, не волим да ме аларм буди, осим ако не идем у лов или риболов, тако да ми је сваки минут дужег спавања од изузетне важности готово сам сигуран више на психолошком нивоу него што ми то доприноси у пракси. Испијање чаја са Сенком неких 15-ак минута у току јутарњег програма се углавном показало као важан тренутак нашег упознавање и даље добре комуникације у програму.

С обзиром да управо од ваше међусобне комуникације умногоме зависи функционисање живог програма, колико вам је било потребно времена да стекнете поверење једно у друго и упознате се довољно добро да размишљате као једно?

Сенка: Заједно водимо јутарњи више од две године. У пракси то значи више сати припреме емисије, што радимо заједно са уредником. И коначно, пуна три сата у студију. Јасно је да много времена проводимо заједно и да се добро познајемо. Унапред знам шта ће Миленко да каже, како ће да одреагује, шта ће да га насмеје. Важно је да можемо да рачунамо једно на друго.

Миленко: Ми смо карактерно врло сличне особе и није нам пуно требало да се нађемо на истој таласној дужини. Како време пролази тако ухватимо једно  друго да смо помислили исто или чак и изговорили реченицу коју је онај други замислио. Углавном је то хумор у питању. То неретко зна да представља и проблем јер ствари које се дешавају у живом програму иза камере гледаоци не виде, а нама понекада зна поприлично да закомпликује вођење емисије, јер довољан је и поглед да би то нешто изазвало смех код нас.

Уредница јутарњег програма РТВ-а Ивана Стојановић каже да је стање са коронавирусом оно што тренутно највише занима гледаоце, због чега се и труде да правовремено донесу релевантне и тачне информације, али и што више прича о хуманим људима који су сада прави хероји.

– Припрема јутарњег програма који је иначе и најдужа емисија која се уживо емитује на нашој телевизији током ванредног стања због пандемије корона вируса још је захтевнија. Највећи део емисије посвећен је, наравно, тој теми, али настојимо да је сваког дана обрадимо из што више углова, доводећи госте из различитих области друштвеног живота. Отежавајућа околност приликом договарања гостовања је то што од појединих саговорника добијамо одговор да су у самоизолацији или да у овој ситуацији радије не би дошли. Прилагођавамо се новонасталим околностима, па сада имамо више јављања репортера са отвореног простора, а практикујемо и нове начине комуникације – рекла је за „Дневников“ ТВ магазин Ивана Стојановић.

Шта мислите колико је непосредност у вођењу програма, по којој сте карактеристични, важна за добијање симпатија гледалаца?

Сенка: Непосредност нам је заједничка особина. Миленко је опшутен, није нервозан и онда ми је лако да радим са њим. Увек имам утисак да смо негде на кафи, а, ето, снимају нас камере. То нам углавном кажу и гости који дођу у студио. Наравно да то не искључује неопходну дозу озбиљности и темељан приступ вођењу емисије. 

Миленко: У оваквој форми емисије мислим да је од изузетног значаја и да то прави разлику, да спонтаност, а контролисана импровизација одаје утисак природности. Самим тим ствара слику гледаоцу да смо и ми сасвим обични људи који раде само мало специфичнији посао.

У живом програму неминовне су и ваше и грешке гостију. На који начин их прикривате и шта памтите као најсмешнији тренутак у вашој досадшањој каријери?

Сенка: То је жив програм који траје три сата. Деси се на пример да укључење репортера на пола пукнем и ођедном се нађемо у кадру па треба да импровизујемо. Не иде увек све по плану, по кошуљици. Ми смо ти који то аморитизујемо у студију. Смешних ситуација је било много, када је тешко да се исконтролишете. Миленко је ту способнији од мене, набаци неки израз лица који прикрива смех, а ја то не умем. У сваком случају, мислим да кад се и поткраде неко смејање, гледаоци то и не замере.

Миленко: Када већ дође до тога трудимо се да прикријемо колико можемо  јер сви ми тежимо да нешто што радимо буде идеално и тако већина и замишља телевизију, али наравно да не буде увек тако. Управо те грешке углавном проузрокују смех који се такође трудимо, додуше са мањим успехом, да прикријемо управо из поменутог разлога. Осим тога, не тумачи свако хумор на исти начин, па да не одајемо утисак неозбиљних људи, јер танка је линија између непосредности и неозбиљности. Управо Сенка и ја у свакој нашој заједничкој емисији ходамо по тој линији и можда нас баш то чини паром прихватљивим за људско око.

Владимир Бијелић