ТВОЈА РЕЧ: Jована Блануша (16), белоцркванска мажореткиња
Дисциплина, координација, таленат и воља, упаковани у преслатке униформе са палицом у руци, пакет су који је оличење мажореткиња. Јована Блануша (16) део је Белоцркванских мажореткиња последњих осам година, а тренутно је капитен јуниорки, али и тренер свог тима и кадеткиња.
Тренинге имају трипут недељно, осим када се припремају за Европско првенство, тада тренирају сваки дан, цео дан. Јована је ученица другог разреда локалне гимназије, а шта ће даље - има још времена да одлучи.
- Још не знам, размишљам јер сам хтела ДИФ, можда хоћу, можда нећу, све зависи од тога како све буде текло, да ли ћу бити у Србији или ћу ићи негде. Још имам времена - каже наша овонедељна саговорница.
Колико ти у свему томе и помаже и одмаже то што си мажореткиња? Често путујеш, па је толико избора пред тобом да ни не можеш да се одлучиш...
- Заправо, да. Баш рано сам кренула да се бавим плесом, прво сам ишла на џез балет, тако да су ми и плес и спорт постали саставни део живота, нисам навикла да немам тренинге током дана. Једноставно, начин живота ми је постао такав. Са мажореткињама сам кренула пре осам година и баш ми је занимљиво јер је плес, али је ту и штап и другачије је од свега осталог што сам до тад видела.
И носите лепе костиме...
- Да, и униформа је у почетку била нешто другачија, а ова сад ми је прелепа. У почетку ми је било чудно да носим чизме и капу, целу униформу, али сам навикла. Не могу сад ни да идем на наступ без униформе, буде ми чудно. Временом сам баш заволела све ово. Путовања су нас све зближила као тим.
Ако добро разумем, ти си нешто као капитен...
- Као предводница, заправо. Тренирам јуниорке, са њима и играм, а тренирам и кадеткиње. Све мање имамо јуниорки у Белој Цркви које би да се баве овим. Кадеткиње су нам главне и иду на наступе, правимо нову кореографију и трудимо се да постану боље, да што више радимо са њима, да иду на што више наступа и такмичења.
Навела си шта све радиш, колика је све то одговорност? Нарочито што баратета и штаповима, а ја се мислим како би мени нон-стоп испадао...
- Првих неколико месеци смо све имале модрице. Модрица на оку, по рукама,... Али, сад немамо проблем с тим. Све које тренирамо дуже више ни не размишљамо о томе да штап може да нам падне. Океј, пашће, ухватићемо га. Више се не повређујемо толико, а и временом смо навикле да нас мање боли.
Има ли мало стида кад вам се тако нешто деси на јавном наступу?
- Нема, јер нам се на ревијалним наступима ретко кад и деси, радимо лакша бацања. Скоро сваки пут се деси да ухватимо палице, али и кад испадну, наставимо даље. Није то ништа страшно.
У том смислу, које особине су најважније за једну мажореткињу?
- Наравно, дисциплина и организованост, али пре свега да има вољу да научи, ради и буде активна на тренинзима, јер без тога не може да се успе. Доста је тешко да се схвати техника рада са штапом, али да се нисмо све трудиле, ниједна је не би савладала. Много њих на почетку одустане јер нема дисциплину и вољу да ради на тренинзима. Није ништа претешко, али је потребна концентрација.
Ко осмишљава ваше кореографије? Одведи нас на један свој тренинг...
- Раније су нам долазиле мажореткиње из Загреба, односно Петра која нам је радила кореографију. Сад је саме правимо, чак је ја осмишљавам за кадете заједно са Тијаном Стојадиновић која је други тренер. Музику нам раде мажореткиње из Загреба и научиле смо да кроз толико кореографија и саме осмислимо неку. Ове године завршавам тренерску школу у Згаребу, остао ми је један испит и научила сам баш доста ствари.
И, шта планираш након каријере мажореткиње?
- Не знам. Сигурно ћу остати у томе колико год могу, као и да останем у контакту са свима и кад одем на факултет. Јако ми се свиђа овај спорт и биће ми тешко да престанем с њим скроз. Надам се да ће се, кад одем на студије, можда и тамо отворити неки тимови како бих могла да тренирам.
На почетку си рекла да не можеш да замислиш дан без тренинга. Како сад успеваш, будући да је ванредно стање? Како су вам конципирани тренинзи, ако их имате?
- Немамо их, јер немамо где. Али чујем се и са кадеткињама и јуниоркама. Снимају се деца по дворишту како раде бацања и мислим да нам свима недостају тренинзи. Што се мене тиче, изађем у двориште, радим бацања, смишљам кореографију... Није ми толико тешко пало ово ванредно стање, тако да дигитално држимо тренинге.
Леа Радловачки