TVOJA REČ: Jovana Blanuša (16), belocrkvanska mažoretkinja

Treninge imaju triput nedeljno, osim kada se pripremaju za Evropsko prvenstvo, tada treniraju svaki dan, ceo dan. Jovana je učenica drugog razreda lokalne gimnazije, a šta će dalje - ima još vremena da odluči.

- Još ne znam, razmišljam jer sam htela DIF, možda hoću, možda neću, sve zavisi od toga kako sve bude teklo, da li ću biti u Srbiji ili ću ići negde. Još imam vremena - kaže naša ovonedeljna sagovornica.

Koliko ti u svemu tome i pomaže i odmaže to što si mažoretkinja? Često putuješ, pa je toliko izbora pred tobom da ni ne možeš da se odlučiš...

- Zapravo, da. Baš rano sam krenula da se bavim plesom, prvo sam išla na džez balet, tako da su mi i ples i sport postali sastavni deo života, nisam navikla da nemam treninge tokom dana. Jednostavno, način života mi je postao takav. Sa mažoretkinjama sam krenula pre osam godina i baš mi je zanimljivo jer je ples, ali je tu i štap i drugačije je od svega ostalog što sam do tad videla.

I nosite lepe kostime...

- Da, i uniforma je u početku bila nešto drugačija, a ova sad mi je prelepa. U početku mi je bilo čudno da nosim čizme i kapu, celu uniformu, ali sam navikla. Ne mogu sad ni da idem na nastup bez uniforme, bude mi čudno. Vremenom sam baš zavolela sve ovo. Putovanja su nas sve zbližila kao tim.

Ako dobro razumem, ti si nešto kao kapiten...

- Kao predvodnica, zapravo. Treniram juniorke, sa njima i igram, a treniram i kadetkinje. Sve manje imamo juniorki u Beloj Crkvi koje bi da se bave ovim. Kadetkinje su nam glavne i idu na nastupe, pravimo novu koreografiju i trudimo se da postanu bolje, da što više radimo sa njima, da idu na što više nastupa i takmičenja.

Navela si šta sve radiš, kolika je sve to odgovornost? Naročito što barateta i štapovima, a ja se mislim kako bi meni non-stop ispadao...

- Prvih nekoliko meseci smo sve imale modrice. Modrica na oku, po rukama,... Ali, sad nemamo problem s tim. Sve koje treniramo duže više ni ne razmišljamo o tome da štap može da nam padne. Okej, pašće, uhvatićemo ga. Više se ne povređujemo toliko, a i vremenom smo navikle da nas manje boli.

Ima li malo stida kad vam se tako nešto desi na javnom nastupu?

- Nema, jer nam se na revijalnim nastupima retko kad i desi, radimo lakša bacanja. Skoro svaki put se desi da uhvatimo palice, ali i kad ispadnu, nastavimo dalje. Nije to ništa strašno.

U tom smislu, koje osobine su najvažnije za jednu mažoretkinju?

- Naravno, disciplina i organizovanost, ali pre svega da ima volju da nauči, radi i bude aktivna na treninzima, jer bez toga ne može da se uspe. Dosta je teško da se shvati tehnika rada sa štapom, ali da se nismo sve trudile, nijedna je ne bi savladala. Mnogo njih na početku odustane jer nema disciplinu i volju da radi na treninzima. Nije ništa preteško, ali je potrebna koncentracija.

Ko osmišljava vaše koreografije? Odvedi nas na jedan svoj trening...

- Ranije su nam dolazile mažoretkinje iz Zagreba, odnosno Petra koja nam je radila koreografiju. Sad je same pravimo, čak je ja osmišljavam za kadete zajedno sa Tijanom Stojadinović koja je drugi trener. Muziku nam rade mažoretkinje iz Zagreba i naučile smo da kroz toliko koreografija i same osmislimo neku. Ove godine završavam trenersku školu u Zgarebu, ostao mi je jedan ispit i naučila sam baš dosta stvari.

I, šta planiraš nakon karijere mažoretkinje?

- Ne znam. Sigurno ću ostati u tome koliko god mogu, kao i da ostanem u kontaktu sa svima i kad odem na fakultet. Jako mi se sviđa ovaj sport i biće mi teško da prestanem s njim skroz. Nadam se da će se, kad odem na studije, možda i tamo otvoriti neki timovi kako bih mogla da treniram.

Na početku si rekla da ne možeš da zamisliš dan bez treninga. Kako sad uspevaš, budući da je vanredno stanje? Kako su vam koncipirani treninzi, ako ih imate?

- Nemamo ih, jer nemamo gde. Ali čujem se i sa kadetkinjama i juniorkama. Snimaju se deca po dvorištu kako rade bacanja i mislim da nam svima nedostaju treninzi. Što se mene tiče, izađem u dvorište, radim bacanja, smišljam koreografiju... Nije mi toliko teško palo ovo vanredno stanje, tako da digitalno držimo treninge.

Lea Radlovački