Како су писци описали најстрашније епидемије

КУГА (Алберт Ками): Најважнији роман о томе како људска психа реагује у доба куге, затвора и страха од смрти. Ликови у Камијевој причи одражавају читав спектар понашања, у распону од научног приступа, лекара који се боре против куге која је опустошила алжирски лучки град Оран, до оних који уживају у колективној несрећи. “Куга” је ода човечанству у његовим најмрачнијим временима.

ГОДИНА КУГЕ (Данијел Дефо): Ками је био Дефоов обожавалац и био је надахнут овим сјајним делом енглеског лажног новинарства. Радња се одвија у Лондону 1665. кад је град опустошен кугом, а аутор под повећалом прати колонију чудака. Књига је написана у форми исповести сведока, али Дефо је у време радње имао само пет година. Приповедач размишља о бројним темама, од божанске воље и појаве све већег броја превараната, до тога које су добре, а које лоше стране кућне изолације. Књига обилује живописним вињетама, међу којима је једна врло брутална сцена у којој богохулни пијанци у коноби исмевају потресеног човјека који је управо сведочио како су његова супруга и деца убачени у масовну гробницу. Дефо завршава туробном примједбом да ће се захвалност преживелих Богу показати краткотрајном и да ће се брзо вратити натраг, својим старим навикама.

ДНЕВНИК 1660 – 1669 (Семјуел Пипс): За разлику од Дефоа, Пипс је био веродостојни сведок страхота које је епидемија бубонске куге изазвала 1665. усмртивши четвртину становника Лондона. Страшна је то слика масовног помора, док улицама бесне пожари, а црквена звона звоне без престанка. Уз узвик “Бог нас све чува!”, аутор сведочи о губитку својих ближњих док жваће дуван надајући се да ће то бити ефикасан лек против куге. Иако је изузетно опрезан, Пипсје такође и плејбој који воли да ужива у свежим каменицама, а склон је и ванбрачним везама и препушта се страшном ризику како би посетио своју љубавницу, чији је слуга умро од куге. Док је писао дневник, Пипс, који је радио као државни администратор, водећи књиговодство британске морнарице, континуирано је напредовао. На крају је дошао до положаја секретара Адмиралитета, а 1665. описао је као годину у којој је живио највеселије.

ВЕРЕНИЦИ (Александро Манцони): Школска лектира међу италијанским средњошколцима, једно од капиталних дела италијанске књижевности уопште, “Вереници” су историјски тачан приказ бубонске куге која је избрисала четвртину становништва Милана између 1629. и 1631. Радња се одвија баш у Ломбардији, данашњем центру ширења коронавируса у Европи. Посебно је импресиван Манцонијев опис колективне психозе у коју упада маса након чега следи и јавни линч и неправедно прогањање појединаца погрешно оптужених за намерно ширење куге. Болно реалистична студија људске прихологије која нам указује како се кроз време заправо мало тога променило.

СМРТ У ВЕНЕЦИЈИ (Томас Ман): Писац развија опсесивну, неузвраћену љубав према лепом младићу, али и према младости као таквој. Но, истовремено се кроз лавиринт венецијанских канала брзо шири тајанствена колера. Иако се роман не односи толико на ширење болести, свеједно је обавезна лектира јер нуди задовољство у Мановом прекрасном стилу.

ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК (Мери Шели): “Последњи човек” књижевнице Мери Шели, најпознатије као ауторке романа “Франкештајн”‘, описује се као први роман апокалипсе у енглеској литератури. Радња романа одвија се у касном 21. веку, а роман је написан почетком 19. века када светом кружи смртоносна куга непознате природе. Књига је снажно надахнута трагичним догађајима које је и Шели проживела, попут изненадне смрти супруга, славног песника Персија Б. Селија и њихове деце, што се одразило и на мрачан завршетак романа: милиони људи умиру, док жив не остане само последњи човјек.

КУГА У АТИНИ (Тукидид):  Грчки историчар Тукидид заслужио је своје место на овом попису јер није само сведок, него је и преживео епидемију заразне болести која је погодила Атену 430. године прије Христа. Не зна се са сигурношћу која је болест била у питању, али нема сумње да је била грозна: узроковала је неутаживу жеђ, температуру, грчеве, чиреве, повраћање и потпуни губитак памћења. Значајно је ослабила Атину током рата са Спартом и однела живот великом државнику Периклу. Тукидид напомиње да је изазвала непоштовање закона и слом морала, а људи су сав новац трошили на животна задовољства. Све је то забележио у обимној “Повести пелопонеског рата” чија је друга књига (од осам) посвећена куги у Атини и Перикловој смрти.

ПРОПАСТ (Филип Рот): У овој краткој и снажној књизи, млади учитељ физичког васпитања покушава да држи ствари под контролом док епидемија дечје парализе уништава заједницу. Паника постепено превладава, а на видику нема лека нити ико разуме како се болест шири.

СОЈ АНДРОМЕДА (Мајкл Крајтон): Када се истраживачки сателит сруши у Аризони, сви у оближњем граду умру од мистериозне болести која или згрушава крв или их натера да се убијају на бизарне начине. Научници започињу утрку с временом како би схватили зашто су неки људи имуни.

Можда најпознатији роман на тему неконтролисаног ширења убојитог вируса у нашим крајевима је трилер-хорор српског књижевника Борислава Пекића, који је значајан дио живота провео у изгнанству у Лондону, где се одвија радња овог романа објављеног 1983. На тамошњем аеродрому Хитроу избила је изразито опасна зараза бесноћом коју је пренијело штене прошверцано из Израела. Како је ријеч о вирусу који је већ мутирао, период инкубације редукован је на свега неколико сати, а преноси се као грипа.