Укинута правоснажна пресуда за дванаесторо оптужених због преваре

Како “Дневник” сазнаје, апелацији је наложено да понови  другостепени  поступак по жалбама на пресуду Специјалног суда, која је сада поново неправоснажна.   

Пресудом донетом пре три месеца,  Врховни касациони суд је усвојио захтеве за заштиту законитости које је на пресуду Апелације уложила одбрана, због битне повреде одредаба кривичног поступка и повреде закона.

Портпарол Апелационог суда Мирјана Пиљић  потврдила је  у изјави за “Дневник” да им је предмет враћен, али да нова жалбена седница  још није заказана.

Сада укинута пресуда Апелационог суда донета је  након одржане седнице већа,  23. новембра 2018., а објављена је јавно 14. фебруара прошле године.    

Пре три године, после окончаног суђења у првом степену, Специјални суд је 8. марта 2017. изрекао пресуду којом су осуђени: окривљени Дејан Марјановић на четири године и два месеца затвора  и на новчану казну у износу од 500 000  динара, Драган Лукач на три године и четири месеца затвора и новчано  на 300.000  динара.

Казна затвора од две године и новчана од 200.000  динара изречена је Стојану  Павићевићу а  сведоку сараднику Игору Перовићу  девет месеци  затвора и  новчана казна од  5.000  динара.

Новица Ракочевић  је неправоснажно осуђен на  казну затвора од две године и седам месеци и на новчану од 250.000  динара.

Казне затвора  по две године и четири месеца  изречене су првостепено Мирку  Пантићу и Зорану Сукњаји и новчане казне, првом у износу 100.000  динара а другом  300.000 динара.

Специјални суд је изрекао по две године и два месеца затвора Радету Атићу и Горану  Милошевићу и новчане казне од 100.000 динара, односно 200 000 динара. Окривљени  Александар Бојовић је осуђен на годину и по затвора, на  годину и два месеца Јожеф Фелдејак, а  новчано су кажњени са по 150.000  динара,  док је  оптуженој  Нади Дивљан   изречено  осам  месеци затвора  и новчана казна од 100.000  динара.

Одбрана жалбама оспорава осуђујућу пресуду, а жалбу је  уложило и Специјално тужилаштво, тражећи строже казне.  

Оптужницом се за „продужено кривично дело преваре у саизвршилаштву“, као припадници групе  терете Марјановић, Лукач и Перовић,  док се за покушај тог дела сумњиче   Павићевић , Ракочевић,  Пантић и  Антић.

По оптужби само  за  продужено кривично дела преваре суди се Сукњаји,  Фелдејаку, Милошевићу и Бојовићу, а  за једно кривично дело прваре  осумњиченој  Нади Дивљан.

Оптужница обухвата период од фебруара 2010. до 29. октобра 2010. године, а Дејана Марјановића, који се сумњичи за наводно организовање и да је  „створио  план и финансирао његово остваривање“. Оптужба износи различите сумње у вези с начином  пословања предузећа  којима су руководили поједини окривљени, набавци  разне робе која је, како се тврди, „распродана а да није  плаћена добављачима“.

Теза оптужбе је да су  „купована  предузећа која су пословала  дуже време и нису никада била у блокади, лажним уговорима  и компензацијама подизани им бонитети и добро опремана да би их приказали као успешна, те поједини окривљени  уписивани као одговорна лица, након чега  су од великог броја  фирми с територије Србије наручивали веће количине разноврсне робе и договарали одложени рок плаћања, полажући  бланко оверене менице”.

“Набављена роба распродавана је по знатно нижим ценама од тржишних, физичким лицима као купцима за готов новац, при чему је у пословној документацији роба раскњижавана тако што су прављене лажне фактуре по  којима је наводно продата несолвентним предузећима као даљим купцима, или уопште није књижена. Након доспећа на наплату меница и блокаде рачуна предузећа, напуштали су закупљене просторије и магацине, телефонске картице бацали и на тај начин постајали недоступни представницима оштећених предузећа“.

Пресудом Врховног касационог суда је утврђено да  се захтевима за заштиту законитости које су на правоснажну  пресуду поднели браниоци окривљених „основано, другостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка  наводима да је у доношењу те пресуде учествовала  судија Милена Рашић, која је у истом кривичном поступку као председник већа доносила одлуке које се тичу притвора, односно као члан већа учествовала у доношењу решења којим је притвор према окривљенима продужаван“.

Врховни касациони суд у својој одлуци  цитира одребе Устава Србије и Европске конвенције  за заштиту људских права које  штите право  на фер и правично суђење, као и  одредбе ЗКП-а које дефинишу установу изузећа у кривичном поступку  у циљу обезбеђења претпоставки непристрасности судије,  да ће „судија бити изузет од поступања у предмету када је имао одређене процесне улоге у истом предмету или уколико је у том предмету у одређеном односу с окривљеним“.

„Иако је судија по закону и у складу са својом функцијом дужан да одржи поверење у своју независност и непристрасност, детерминисаност судије који је у одређеном кривичном поступку одлучивао о притвору против окривљеног а нарочито ако је одлучивао више пута, таквог је степена, да представља околност која нарушава претпоставку непристрасности судије, због чега се тај судија, иако та процесна улога није изричито прописана  одредбама ЗКП који обухвата разлоге за обавезно изузеће,  треба изузети од судијске дужности приликом доношења мериторне одлуке у истом кривичном поступку“, наведено је у пресуди  ВКС.

Ј. Јаковљевић