Пажљиво и искрено о пандемији с најмлађима

Тим поводом УНИЦЕФ је дао неколико важних смерница. Прва од њих је постављање отворених питања и активно слушање, чиме ћемо уочити колико деца већ знају о томе. Веома је битно, кажу, следити њихово вођство, не претрпавајући их чињеницама које неће разумети. Ако су, рецимо, премали да би чули за пандемију, треба се фокусирати само на добру хигијенску праксу: правилно прање руку након коришћења тоалета, пре и после јела или након игре напољу, те на покривање лица марамицом односно рукавом приликом кашљања и кијања.

Да би малишани заиста причали без задршке, потребно је да се осећају безбедно у окружењу, а цртање, игра и друге активности могу помоћи у отварању дискусије. Савет родитељима је да користе језик прилагођен добу и зрелости, да прате реакције најмлађих и буду осетљиви на ниво њихове анксиозности.

Друга важна ставка је да се не омаловажава или избегава дететова забринутост. Када нас преплаве узнемирујући медијски наслови или слике, може се учинити да је криза свуда око нас. Посебно најмлађи, који призоре на екрану не разликују од стварности, повероваће да су у непосредној опасности, те ће им прва помисао бити да трагедија неизбежно очекује како њих саме, тако и људе које воли. Нема сврхе убеђивати их да се нимало не плаше када је ситуација таква да даје разлога за страх. Ипак, бојазни треба умањити и победити.

- Ако у вашој околини постоје случајеви заразе, подсетите своју децу да то не значи да ће и они оболети, да се многи који добију корона вирус не разболе, и да много одраслих напорно ради да вас заштите – истиче УНИЦЕФ. – Испричајте детету, на пример, о здравственим радницима, научницима и младима који раде на заустављању пандемије и обезбеђивању сигурности у заједници. Понекад је велика утеха знати да саосећајни људи предузимају акцију.

Уколико се дете не осећа добро, није лако уверити га да мора остати код куће, јер ће поштовањем правила помоћи свима да буду безбедни. Дуга изолација уме да буде не само досадна већ и стресна. Како би се изборили са непријатним осећањима, малишанима треба пружити прилику да се играју и опуштају кад год је то могуће. Пожељно је наставити са породичним обавезама и навикама да би им се скренуле мисли, што је посебно важно сада када су затворени вртићи и школе. Кључна улога родитеља је да буду мирни и не паниче док гледају вести, јер деца прате сваку њихову реакцију. Придржавање редовног распореда, посебно пре спавања, или успостављање нове рутине у ванредним околностима, такође може бити од велике помоћи.

Иако не треба сакривати осећања, пре него што започнемо разговор са децом, важно је успоставити лични унутрашњи мир. Невербалне поруке које су у супротности са оним што причамо, а које малишани одлично разумеју, могу их само збунити и учинити несигурним. Једнако су опасне и спекулације уколико не умемо да одговоримо на њихова питања. Зато је мудрије искористити прилику да заједно истражите одговоре на веб-страницама међународних организација, попут Светске здравствене организације. Када се разговор приближи крају, важно је бити сигуран да дете нисмо оставили у недоумици односно узнемирено, што ћемо просудити посматрајући говор тела, узимајући у обзир да ли користи свој уобичајени тон када говори или пак убрзано дише.

С. Милачић