Pažljivo i iskreno o pandemiji s najmlađima
Budući da deca i te kako primećuju promene koje se dešavaju, te tako osećaju teskobu i stres odraslih, ne bi trebalo da budu lišena važnih informacija, posebno što njihova mašta može da kreira situaciju mnogo strašniju od postojeće.
Tim povodom UNICEF je dao nekoliko važnih smernica. Prva od njih je postavljanje otvorenih pitanja i aktivno slušanje, čime ćemo uočiti koliko deca već znaju o tome. Veoma je bitno, kažu, slediti njihovo vođstvo, ne pretrpavajući ih činjenicama koje neće razumeti. Ako su, recimo, premali da bi čuli za pandemiju, treba se fokusirati samo na dobru higijensku praksu: pravilno pranje ruku nakon korišćenja toaleta, pre i posle jela ili nakon igre napolju, te na pokrivanje lica maramicom odnosno rukavom prilikom kašljanja i kijanja.
Da bi mališani zaista pričali bez zadrške, potrebno je da se osećaju bezbedno u okruženju, a crtanje, igra i druge aktivnosti mogu pomoći u otvaranju diskusije. Savet roditeljima je da koriste jezik prilagođen dobu i zrelosti, da prate reakcije najmlađih i budu osetljivi na nivo njihove anksioznosti.
Druga važna stavka je da se ne omalovažava ili izbegava detetova zabrinutost. Kada nas preplave uznemirujući medijski naslovi ili slike, može se učiniti da je kriza svuda oko nas. Posebno najmlađi, koji prizore na ekranu ne razlikuju od stvarnosti, poverovaće da su u neposrednoj opasnosti, te će im prva pomisao biti da tragedija neizbežno očekuje kako njih same, tako i ljude koje voli. Nema svrhe ubeđivati ih da se nimalo ne plaše kada je situacija takva da daje razloga za strah. Ipak, bojazni treba umanjiti i pobediti.
- Ako u vašoj okolini postoje slučajevi zaraze, podsetite svoju decu da to ne znači da će i oni oboleti, da se mnogi koji dobiju korona virus ne razbole, i da mnogo odraslih naporno radi da vas zaštite – ističe UNICEF. – Ispričajte detetu, na primer, o zdravstvenim radnicima, naučnicima i mladima koji rade na zaustavljanju pandemije i obezbeđivanju sigurnosti u zajednici. Ponekad je velika uteha znati da saosećajni ljudi preduzimaju akciju.
Ukoliko se dete ne oseća dobro, nije lako uveriti ga da mora ostati kod kuće, jer će poštovanjem pravila pomoći svima da budu bezbedni. Duga izolacija ume da bude ne samo dosadna već i stresna. Kako bi se izborili sa neprijatnim osećanjima, mališanima treba pružiti priliku da se igraju i opuštaju kad god je to moguće. Poželjno je nastaviti sa porodičnim obavezama i navikama da bi im se skrenule misli, što je posebno važno sada kada su zatvoreni vrtići i škole. Ključna uloga roditelja je da budu mirni i ne paniče dok gledaju vesti, jer deca prate svaku njihovu reakciju. Pridržavanje redovnog rasporeda, posebno pre spavanja, ili uspostavljanje nove rutine u vanrednim okolnostima, takođe može biti od velike pomoći.
Iako ne treba sakrivati osećanja, pre nego što započnemo razgovor sa decom, važno je uspostaviti lični unutrašnji mir. Neverbalne poruke koje su u suprotnosti sa onim što pričamo, a koje mališani odlično razumeju, mogu ih samo zbuniti i učiniti nesigurnim. Jednako su opasne i spekulacije ukoliko ne umemo da odgovorimo na njihova pitanja. Zato je mudrije iskoristiti priliku da zajedno istražite odgovore na veb-stranicama međunarodnih organizacija, poput Svetske zdravstvene organizacije. Kada se razgovor približi kraju, važno je biti siguran da dete nismo ostavili u nedoumici odnosno uznemireno, što ćemo prosuditi posmatrajući govor tela, uzimajući u obzir da li koristi svoj uobičajeni ton kada govori ili pak ubrzano diše.
S. Milačić
