Робијаши у новосадском затвору често подносе захтеве условни отпуст

– Лане је, до јуче, усвојено шест молби, а одбијено седам – саопштила је јуче „Дневнику” портпаролка те институције Јелена Остојин.

– Условни отпуст је институт који је регулисан како одредбама Кривичног законика у материјалном смислу, тако и процесно одредбама Законика о кривичном поступку – навео је за наш лист искусни новосадски адвокат Горан Карадаревић. – Сматрам да је тај институт недовољно заступљен у нашој стручној пракси и да га друге европске државе много више примењују него Република Србија, али, наравно, то је индивидуална ствар. Мислим да условни отпуст треба да буде заступљенији.

По његовим речима, када суд донесе пресуду и некога осуди на казну затвора, та мера се извриче у сврху специјалне и генералне превенције. То подразумева да тај учинилац више не понови кривично дело и да се превентивно утиче на друштво кроз смањење криминалитета. На колику год казну затвора да се учинилац осуди, то више нема никакве везе с тим што ће он касније због доброг владања бити условно отпуштен с издржавања казне.

– Условни отпуст је индивидуална ствар учиниоца који, уколико се на издржавању казне тако поправи да се може очекивати да на слободи неће вршити кривична дела, он тај условни отпуст треба и да добије – истиче Карадаревић.

По одредбама Кривичног законика, осуђени ће бити условно отпуштен с издржавања казне уколико је издржао две трећине казне затвора, ако се у току издржавања казне тако поправио да се може основано очекивати да ће се на слободи добро владати.

Процедура за добијање условног отпуста је таква да молбу подноси осуђени лично или преко браниоца оном суду који је судио за кривично дело за који се осуђени издржава казну. Конкретније, о условном отпусту одлучује ванпретресно веће, које ће prеthodno прибавити извештај о владању осуђеног од установе у којој је, као и став јавног тужиоца поводом поднете молбе.

Карадаревић појашњава да у пракси одлука о условном отпусту зависи највише од мишљења установе. Уколико установа да позитивно мишљење за осуђеног, у смислу његовог владања (да није чинио дисциплинске преступе, евентуално радно ангажовање итд.), постоји велика шанса да његова молба буде усвојена. У пракси се дешава да осуђеним лицима молба буде одбијена и поред позитивног мишљења установе, где се као евентуални разлози у образложењима одлука суда наводе да је он раније осуђиван и др.

– У вези с тим сматрам да ранија осуђиваност не би требало да буде разлог за одбијање молбе јер се то евентуално може ценити као отежавајућа околност приликом одмеравање казне затвора, а сама одлука о условном отпуштању зависи, као што Законик наводи, од његовог владања на издржавању казне затвора. Уколико би ранија осуђиваност утицала на одлуку о условном отпусту, а коју је суд ценио приликом одмеравања казне затвора, то би унапред негирало тај институт генерално и пошло би се од тога да се повратник не може никада ресоцијализовати. Сматрам да то није тачно –- наглашава адвокат Карадаревић. 

По његовом схватању, одлука о условном отпусту требало би да да зависи искључиво од извештаја установе јер се у том извештају наводи какво је било владање осуђеног, као и мишљење да ли му преосталу казну треба условити. 

Наш саговорник истиче да право на условни отпуст имају и лица у тзв. кућном затвору. То се искључиво односи на ситуацију када је некоме изречена казна затвора која се извршава тако што осуђени неће напуштати просторије у којима станује.

Подсетимо, писали смо својевремено да је Оливера Крсманић по првостепеној судској пресуди из 2005. постала прва жена у Србији осуђена на максималних 40 година затвора. Осуђена је због суровог убиства таксисте Незира Шишића,у априлу 2005, на београдском Цераку и изашла је из женског затвора у Пожаревцу, у којем је провела безмало 15 година. Њој је првостепену казну од 40 година затвора више него упола смањио Апелациони суд. Она поднела захтев за условни отпуст. Суд је прихватио тај захтев па је она месец и по раније пуштена на условну слободу.

Протеклих година у Србији се бележи стално увећање броја условно отпуштених затвореника. По свему судећи, тај тренд ће се наставити, иако је тај проценат далеко од стандарда модерних европских земаља. По речима стручњака, у модерној пракси, институт условног отпуста стекао је популарност као једно од средстава која осуђенике мотивишу на коректно понашање приликом издржавања казне

Прекасна одлука

Оно што је проблем с применом института условног отпуста код тих казни је што се таква казна изриче за кривична дела када суд учиниоца осуди на казну затвора до године.

Проблем се састоји у томе што процедура од подношења молбе до коначне одлуке не дозвољава да се тај институт примени у пуном капацитету. Дешава се да одлука суда или стигне прекасно, или уопште не стигне јер осуђени молбу подноси када издржи две трећине казне, а преостали део казне коју треба да издржи је премали да би се квалитетно одлучило о поднетој молби.

Стручњаци упозоравају на то да треба имати у виду да је реч о великом броју случајева условног отпуста који скраћује казну свега неколико месеци, што више личи на превремени отпуст из затвора него на класичан условни отпуст. Данас у многим европским земљама проценат условног отпуста осуђеника је од 50 до 70 одсто, док је у Србији око 15 процената.                                                                                               

М. Вујачић