Robijaši u novosadskom zatvoru često podnose zahteve uslovni otpust

– Lane je, do juče, usvojeno šest molbi, a odbijeno sedam – saopštila je juče „Dnevniku” portparolka te institucije Jelena Ostojin.

– Uslovni otpust je institut koji je regulisan kako odredbama Krivičnog zakonika u materijalnom smislu, tako i procesno odredbama Zakonika o krivičnom postupku – naveo je za naš list iskusni novosadski advokat Goran Karadarević. – Smatram da je taj institut nedovoljno zastupljen u našoj stručnoj praksi i da ga druge evropske države mnogo više primenjuju nego Republika Srbija, ali, naravno, to je individualna stvar. Mislim da uslovni otpust treba da bude zastupljeniji.

Po njegovim rečima, kada sud donese presudu i nekoga osudi na kaznu zatvora, ta mera se izvriče u svrhu specijalne i generalne prevencije. To podrazumeva da taj učinilac više ne ponovi krivično delo i da se preventivno utiče na društvo kroz smanjenje kriminaliteta. Na koliku god kaznu zatvora da se učinilac osudi, to više nema nikakve veze s tim što će on kasnije zbog dobrog vladanja biti uslovno otpušten s izdržavanja kazne.

– Uslovni otpust je individualna stvar učinioca koji, ukoliko se na izdržavanju kazne tako popravi da se može očekivati da na slobodi neće vršiti krivična dela, on taj uslovni otpust treba i da dobije – ističe Karadarević.

Po odredbama Krivičnog zakonika, osuđeni će biti uslovno otpušten s izdržavanja kazne ukoliko je izdržao dve trećine kazne zatvora, ako se u toku izdržavanja kazne tako popravio da se može osnovano očekivati da će se na slobodi dobro vladati.

Procedura za dobijanje uslovnog otpusta je takva da molbu podnosi osuđeni lično ili preko branioca onom sudu koji je sudio za krivično delo za koji se osuđeni izdržava kaznu. Konkretnije, o uslovnom otpustu odlučuje vanpretresno veće, koje će prethodno pribaviti izveštaj o vladanju osuđenog od ustanove u kojoj je, kao i stav javnog tužioca povodom podnete molbe.

Karadarević pojašnjava da u praksi odluka o uslovnom otpustu zavisi najviše od mišljenja ustanove. Ukoliko ustanova da pozitivno mišljenje za osuđenog, u smislu njegovog vladanja (da nije činio disciplinske prestupe, eventualno radno angažovanje itd.), postoji velika šansa da njegova molba bude usvojena. U praksi se dešava da osuđenim licima molba bude odbijena i pored pozitivnog mišljenja ustanove, gde se kao eventualni razlozi u obrazloženjima odluka suda navode da je on ranije osuđivan i dr.

– U vezi s tim smatram da ranija osuđivanost ne bi trebalo da bude razlog za odbijanje molbe jer se to eventualno može ceniti kao otežavajuća okolnost prilikom odmeravanje kazne zatvora, a sama odluka o uslovnom otpuštanju zavisi, kao što Zakonik navodi, od njegovog vladanja na izdržavanju kazne zatvora. Ukoliko bi ranija osuđivanost uticala na odluku o uslovnom otpustu, a koju je sud cenio prilikom odmeravanja kazne zatvora, to bi unapred negiralo taj institut generalno i pošlo bi se od toga da se povratnik ne može nikada resocijalizovati. Smatram da to nije tačno –- naglašava advokat Karadarević. 

Po njegovom shvatanju, odluka o uslovnom otpustu trebalo bi da da zavisi isključivo od izveštaja ustanove jer se u tom izveštaju navodi kakvo je bilo vladanje osuđenog, kao i mišljenje da li mu preostalu kaznu treba usloviti. 

Naš sagovornik ističe da pravo na uslovni otpust imaju i lica u tzv. kućnom zatvoru. To se isključivo odnosi na situaciju kada je nekome izrečena kazna zatvora koja se izvršava tako što osuđeni neće napuštati prostorije u kojima stanuje.

Podsetimo, pisali smo svojevremeno da je Olivera Krsmanić po prvostepenoj sudskoj presudi iz 2005. postala prva žena u Srbiji osuđena na maksimalnih 40 godina zatvora. Osuđena je zbog surovog ubistva taksiste Nezira Šišića,u aprilu 2005, na beogradskom Ceraku i izašla je iz ženskog zatvora u Požarevcu, u kojem je provela bezmalo 15 godina. Njoj je prvostepenu kaznu od 40 godina zatvora više nego upola smanjio Apelacioni sud. Ona podnela zahtev za uslovni otpust. Sud je prihvatio taj zahtev pa je ona mesec i po ranije puštena na uslovnu slobodu.

Proteklih godina u Srbiji se beleži stalno uvećanje broja uslovno otpuštenih zatvorenika. Po svemu sudeći, taj trend će se nastaviti, iako je taj procenat daleko od standarda modernih evropskih zemalja. Po rečima stručnjaka, u modernoj praksi, institut uslovnog otpusta stekao je popularnost kao jedno od sredstava koja osuđenike motivišu na korektno ponašanje prilikom izdržavanja kazne

Prekasna odluka

Ono što je problem s primenom instituta uslovnog otpusta kod tih kazni je što se takva kazna izriče za krivična dela kada sud učinioca osudi na kaznu zatvora do godine.

Problem se sastoji u tome što procedura od podnošenja molbe do konačne odluke ne dozvoljava da se taj institut primeni u punom kapacitetu. Dešava se da odluka suda ili stigne prekasno, ili uopšte ne stigne jer osuđeni molbu podnosi kada izdrži dve trećine kazne, a preostali deo kazne koju treba da izdrži je premali da bi se kvalitetno odlučilo o podnetoj molbi.

Stručnjaci upozoravaju na to da treba imati u vidu da je reč o velikom broju slučajeva uslovnog otpusta koji skraćuje kaznu svega nekoliko meseci, što više liči na prevremeni otpust iz zatvora nego na klasičan uslovni otpust. Danas u mnogim evropskim zemljama procenat uslovnog otpusta osuđenika je od 50 do 70 odsto, dok je u Srbiji oko 15 procenata.                                                                                               

M. Vujačić