ТВОЈА РЕЧ Лука Арсенић (26) сматра да је рукомет груб, али није прљав спорт

Будући да потиче из породице успешних рукометаша, признаје да није имао много избора него да одабере тај пут, али и да је до њега дошао након опробавања и у другим спортовима. Тренутно је голман у новосадском Рукометном клубу „Војводина”, с којим је неколико пута био шампион државе и освојио три купа, а шта ће једног дана, када му истекне каријера - још не зна. Али, зато завршава Правни факултет, па можда и под тим небом пронађе своју мирну луку.

- Недавно сам се опет вратио у „Војводину”, био сам у Француској - почиње своју причу насмејани Лука. - И пре тога сам био шест-седам година у „Војводини”, па три године у Француској и онда сам се вратио и уједно наставио са факултетом.

Јел’ био неки посебан поводо за одлазак у Француску?

- Спортски мотиви. Тамо сам играо, боља су примања него овде, а и желео сам да видим Француску. Био сам три године, али сам играо две сезоне. Сплетом околности сам се вратио у „Војводину”, нисам желео, али је испало тако како јесте. Сад помажем њима и вероватно ћу на лето опет негде да одем, само да видим где, шта ми се највише свиђа. Брат ми је тренутно у Италији и форсира ме да одем тамо, а ја бих можда желео у Швајцарску или Шпанију. Мада, вратио бих се и у Француску, стварно ми се тамо свидело.

Откуд ти у рукомету?

- Мени су у породици сви рукометаши. Тата ми је био врхунски рукометаш, играо је за Југославију, а мама је била голман као и ја. Тако да, нисмо се ни брат ни ја много питали. Превише гена је било кодирано за рукомет. Наравно, пробали смо и друге спортове, ја сам ишао на пливање, фудбал и кошарку, али сам на крају завршио на рукомету.

Значи, рукомет си и наследио али и заволео. Откуд баш голман?

- Не знам како да објасним, рекао бих да су опет ту гени.

Има мање трчања, па зато...

- Да, да, да. То ме сви зезају, ограничен сам око гола и не померам се одатле. И кад сам тренирао фудбал, био сам голман.

Каква је генерално ситуација с рукометом код нас? Колико се млади интересују?

- Солидна је ситуација, али кад се погледа каква је била некад, кад смо били светски и европски шампиони, кад смо доминирали светом и учили друге да играју рукомет, онда јесте лоша. Сви су нас престигли, клубови су нам пали, све мање деце иде на рукомет.

Шта треба да се уради да би се то променило?

- Тако је како је, у Србији доминирају фудбал и кошарка. Већина деце иде тамо. Треба да се крене испочетка, да у Савезу промене неке ствари. Јер, кад дете види да је Србија шампион рукомета у свету, хтеће да тренира тај спорт.

Шта, онда, чинити?

- Популација рукомета, маркетинг. Не могу да кажем да немамо успеха... „Војводина” је седам година заредом шампион Србије. Отворила се школа рукомета, има доста деце, боље је него раније, али то је само код нас. Некад смо били рукометни центар, наши клубови у Војводини су били најбољи у Југославији. Треба доста ствари да се уради да би било боље, али мислим да ће кроз неколико година и бити.

Ево, ово је прилика да се позабавимо и маркетингом који ће ићи „на руку” рукомету, па шта можеш да кажеш о том спорту, због чега је посебан, другачији?

- Мени је рукомет најзанимљивији, најдинамичнији, брзо се све одвија, за разлику од фудбала. У рукомету се голови стално дешавају, стално се трчи, има лепих потеза, није све додавање и шутање, има и финти и трикова. Игра се на малом терену, не траје дуго. Једино што је мало грубљи спорт у односу на остале, али то му и даје чар. Рукомет јесте груб, али није прљав. Оно што га највише краси су динамичност и магија коју играчи пружају с том малом лоптом, што чине да иде другачијим путем. Онда је и голман другачији у односу на остале спортове.

Какав је осећај кад не успеш да одбраниш? Мислим, мора некад да ти се деси...

- У рукомету се то дешава стално и сасвим је нормално да се прими гол. Наравно, трудиш се да их што више одбраниш. Ја сам сам такав да се нервирам кад примим гол јер сматрам да сам могао да га одбраним. Срећа, имам старије и искусније око себе који ми говоре да се смирим, биће следећа прилика. Али, баш зато што је рукомет динамичан, будемо у прилици да након пет секунди и ми дамо гол.

Колико је битна атмосфера међу вама играчима, подршка? Споменуо си да тебе други смирују...

- Мислим да је у сваком спорту та подршка важна, јер екипа је једна дружина која мора да се држи заједно како бисмо победили или променили нешто. Ако мени иде лоше, значи ми да ми неко каже да нема везе и да идемо даље, кад не дозволе да паднем. То је специфичан осећај који треба свако да осети.

А, каква је ситуација са публиком?

- Рекао сам да рукомет није толико популаран, али могу да кажем да нам долази рукометна публика. Некад смо играли на Спенсу, а сад играмо у Спортском центру „Слана бара”. Раније су људи шетали туда, па виде неку утакмицу и дођу да је погледају. Сада нам долазе искључиво они који прате овај спорт и који га воле. Тако да, публика бира утакмице на које ће да дође. Ми играмо међународну лигу, долазе нам екипе које су јаке и онда буде пуна хала. То је сасвим нормално.

Колико то утиче на вас играче?

- Лакше је играти кад вам публика даје ветар у леђа, кад навијају, притискају судије и кад ти дају додатни мотив, кад одбраниш, па ти хиљаду људи аплаудира и виче „Свака част!” Али, мислим да сам се већ навикао да је ситуација таква каква јесте. Играо сам и пред пуним и пред празним трибинама. Предиван је осећај кад је пуно са свих страна.

Тад је и већа одговорност...

- И одговорност и притисак, али ти буде лакше.

Па да, од галаме не чујеш своје мисли, не стигнеш ни да се нервираш...

- Управо тако! Доста зависи од публике. Увек их буде на нашим утакмицама, дође бар 500 људи.

Кад је најбоље почети тренирати рукомет?

- Не постоји старосна граница јер знам људе који су почињали и са 20 година да тренирају. Ако си стварно талентован, можеш да се бавиш чиме год, али је са 30 година касно да би се постигао баш неки успех. Мислим да је најбоља граница почети око десете године, можда мало пре. А и кад се креће, не учи се ништа специјално, гледа се да се заволи спорт како би се остало у њему.

И, како се у целу ту твоју причу о рукомету уклапа право?

- Па, нешто ћу морати да радим кад једног дана завршим каријеру. Можда бих волео да будем тренер, али да тренирам голмане, не екипу. Волео бих да младе играче научим да бране, да им пренсем знање које сам стекао и које ћу сигурно још стећи. Спорт не траје заувек и знам да ћу као голман играти до 40. али други играчи могу да заврше и раније. Треба мислити на нешто после. Ипак може доћи до повреда, ранијег завршетка каријере, па онда и треба размишљати о томе - шта после.

Л. Радловачки