TVOJA REČ Luka Arsenić (26) smatra da je rukomet grub, ali nije prljav sport

Budući da potiče iz porodice uspešnih rukometaša, priznaje da nije imao mnogo izbora nego da odabere taj put, ali i da je do njega došao nakon oprobavanja i u drugim sportovima. Trenutno je golman u novosadskom Rukometnom klubu „Vojvodina”, s kojim je nekoliko puta bio šampion države i osvojio tri kupa, a šta će jednog dana, kada mu istekne karijera - još ne zna. Ali, zato završava Pravni fakultet, pa možda i pod tim nebom pronađe svoju mirnu luku.

- Nedavno sam se opet vratio u „Vojvodinu”, bio sam u Francuskoj - počinje svoju priču nasmejani Luka. - I pre toga sam bio šest-sedam godina u „Vojvodini”, pa tri godine u Francuskoj i onda sam se vratio i ujedno nastavio sa fakultetom.

Jel’ bio neki poseban povodo za odlazak u Francusku?

- Sportski motivi. Tamo sam igrao, bolja su primanja nego ovde, a i želeo sam da vidim Francusku. Bio sam tri godine, ali sam igrao dve sezone. Spletom okolnosti sam se vratio u „Vojvodinu”, nisam želeo, ali je ispalo tako kako jeste. Sad pomažem njima i verovatno ću na leto opet negde da odem, samo da vidim gde, šta mi se najviše sviđa. Brat mi je trenutno u Italiji i forsira me da odem tamo, a ja bih možda želeo u Švajcarsku ili Španiju. Mada, vratio bih se i u Francusku, stvarno mi se tamo svidelo.

Otkud ti u rukometu?

- Meni su u porodici svi rukometaši. Tata mi je bio vrhunski rukometaš, igrao je za Jugoslaviju, a mama je bila golman kao i ja. Tako da, nismo se ni brat ni ja mnogo pitali. Previše gena je bilo kodirano za rukomet. Naravno, probali smo i druge sportove, ja sam išao na plivanje, fudbal i košarku, ali sam na kraju završio na rukometu.

Znači, rukomet si i nasledio ali i zavoleo. Otkud baš golman?

- Ne znam kako da objasnim, rekao bih da su opet tu geni.

Ima manje trčanja, pa zato...

- Da, da, da. To me svi zezaju, ograničen sam oko gola i ne pomeram se odatle. I kad sam trenirao fudbal, bio sam golman.

Kakva je generalno situacija s rukometom kod nas? Koliko se mladi interesuju?

- Solidna je situacija, ali kad se pogleda kakva je bila nekad, kad smo bili svetski i evropski šampioni, kad smo dominirali svetom i učili druge da igraju rukomet, onda jeste loša. Svi su nas prestigli, klubovi su nam pali, sve manje dece ide na rukomet.

Šta treba da se uradi da bi se to promenilo?

- Tako je kako je, u Srbiji dominiraju fudbal i košarka. Većina dece ide tamo. Treba da se krene ispočetka, da u Savezu promene neke stvari. Jer, kad dete vidi da je Srbija šampion rukometa u svetu, hteće da trenira taj sport.

Šta, onda, činiti?

- Populacija rukometa, marketing. Ne mogu da kažem da nemamo uspeha... „Vojvodina” je sedam godina zaredom šampion Srbije. Otvorila se škola rukometa, ima dosta dece, bolje je nego ranije, ali to je samo kod nas. Nekad smo bili rukometni centar, naši klubovi u Vojvodini su bili najbolji u Jugoslaviji. Treba dosta stvari da se uradi da bi bilo bolje, ali mislim da će kroz nekoliko godina i biti.

Evo, ovo je prilika da se pozabavimo i marketingom koji će ići „na ruku” rukometu, pa šta možeš da kažeš o tom sportu, zbog čega je poseban, drugačiji?

- Meni je rukomet najzanimljiviji, najdinamičniji, brzo se sve odvija, za razliku od fudbala. U rukometu se golovi stalno dešavaju, stalno se trči, ima lepih poteza, nije sve dodavanje i šutanje, ima i finti i trikova. Igra se na malom terenu, ne traje dugo. Jedino što je malo grublji sport u odnosu na ostale, ali to mu i daje čar. Rukomet jeste grub, ali nije prljav. Ono što ga najviše krasi su dinamičnost i magija koju igrači pružaju s tom malom loptom, što čine da ide drugačijim putem. Onda je i golman drugačiji u odnosu na ostale sportove.

Kakav je osećaj kad ne uspeš da odbraniš? Mislim, mora nekad da ti se desi...

- U rukometu se to dešava stalno i sasvim je normalno da se primi gol. Naravno, trudiš se da ih što više odbraniš. Ja sam sam takav da se nerviram kad primim gol jer smatram da sam mogao da ga odbranim. Sreća, imam starije i iskusnije oko sebe koji mi govore da se smirim, biće sledeća prilika. Ali, baš zato što je rukomet dinamičan, budemo u prilici da nakon pet sekundi i mi damo gol.

Koliko je bitna atmosfera među vama igračima, podrška? Spomenuo si da tebe drugi smiruju...

- Mislim da je u svakom sportu ta podrška važna, jer ekipa je jedna družina koja mora da se drži zajedno kako bismo pobedili ili promenili nešto. Ako meni ide loše, znači mi da mi neko kaže da nema veze i da idemo dalje, kad ne dozvole da padnem. To je specifičan osećaj koji treba svako da oseti.

A, kakva je situacija sa publikom?

- Rekao sam da rukomet nije toliko popularan, ali mogu da kažem da nam dolazi rukometna publika. Nekad smo igrali na Spensu, a sad igramo u Sportskom centru „Slana bara”. Ranije su ljudi šetali tuda, pa vide neku utakmicu i dođu da je pogledaju. Sada nam dolaze isključivo oni koji prate ovaj sport i koji ga vole. Tako da, publika bira utakmice na koje će da dođe. Mi igramo međunarodnu ligu, dolaze nam ekipe koje su jake i onda bude puna hala. To je sasvim normalno.

Koliko to utiče na vas igrače?

- Lakše je igrati kad vam publika daje vetar u leđa, kad navijaju, pritiskaju sudije i kad ti daju dodatni motiv, kad odbraniš, pa ti hiljadu ljudi aplaudira i viče „Svaka čast!” Ali, mislim da sam se već navikao da je situacija takva kakva jeste. Igrao sam i pred punim i pred praznim tribinama. Predivan je osećaj kad je puno sa svih strana.

Tad je i veća odgovornost...

- I odgovornost i pritisak, ali ti bude lakše.

Pa da, od galame ne čuješ svoje misli, ne stigneš ni da se nerviraš...

- Upravo tako! Dosta zavisi od publike. Uvek ih bude na našim utakmicama, dođe bar 500 ljudi.

Kad je najbolje početi trenirati rukomet?

- Ne postoji starosna granica jer znam ljude koji su počinjali i sa 20 godina da treniraju. Ako si stvarno talentovan, možeš da se baviš čime god, ali je sa 30 godina kasno da bi se postigao baš neki uspeh. Mislim da je najbolja granica početi oko desete godine, možda malo pre. A i kad se kreće, ne uči se ništa specijalno, gleda se da se zavoli sport kako bi se ostalo u njemu.

I, kako se u celu tu tvoju priču o rukometu uklapa pravo?

- Pa, nešto ću morati da radim kad jednog dana završim karijeru. Možda bih voleo da budem trener, ali da treniram golmane, ne ekipu. Voleo bih da mlade igrače naučim da brane, da im prensem znanje koje sam stekao i koje ću sigurno još steći. Sport ne traje zauvek i znam da ću kao golman igrati do 40. ali drugi igrači mogu da završe i ranije. Treba misliti na nešto posle. Ipak može doći do povreda, ranijeg završetka karijere, pa onda i treba razmišljati o tome - šta posle.

L. Radlovački