Дан сећања на мошоринске великане

Старо село смештено поред Тисе на Тителском (Мошоринском) брегу ретко је прелазило број од 3000 становника, а да је дало „само” Светозара Милетића и Исидору Секулић, било би великим словима уписано у свеколику српску историју.

У недељу је у Мошорину одржана манифестација „Дан сећања на мошоринске великане”, којом су обележене годишњице рођења Светозара Милетића, Исидоре Секулић и оживљена сећања на плејаду знаменитих личности из Мошорина који су својим делима задужиле српски народ. Из Мошорина су потекли академски сликар Илија Коларић, академик Душан Каназир, свештеник и отац српског задругарства Радослав Марковић, књижевник и уредник „Српских новина” Милош Поповић, свештеномученици Светозар, Георгије и Чеда, комита Живан Јовановић, капетан Милован Ђукарић и многи други.

Приликом обраћања присутнима, председник општине Тител, мр Драган Божић, рекао је између осталог, да њему не треба визит- карта да објасни људима одакле долази, јер је довољно да каже да је из општине из које су потекли Исидора Секулић и Светозар Милетић. Такође је нагласио да је покренуо иницијативу да следеће године у Мошорину буде обележена 100-годишњица Милетићеве смрти где би били позвани представници свих градова  који су везани за његов живот. Општина Тител је подржала и снимање филма о Светозару Милетићу, који би, како је најављено ускоро требало да угледа светлост дана.

Помен мошоринским великанима служен је у Храму Силаска Светог Духа на апостоле. Положено је и цвеће код спомен бисте где је одржан и пригодан културно-уметнички програм. Ову манифестацију осим општине Тител,подржали су ОШ „Исидора Секулић" из Шајкаша, МЗ Мошорин, Друштво шајкаша „Вожд Ђорђе Стратимировић” и Културно просветни центар „Вожд” из Мошорина.

Село се први пут помиње у 16. веку у време турске власти, а 1699. као већинско српско насеље у Хабсбуршкој монархији. Кратак период 1848-1849. део је Српске Војводине, па опет део Војне границе, затим део Бачко- бордошке жупаније до присаједињења Србији 1918. године. Године 1941. Мошорин је окупиран од мађарских фашиста, а на Божић 1942. у, по злу познатој, рацији, остао је без 205 житеља, углавном Срба (170). Рома (34) и једног Мађара.

Занимљиво је да у данашњој Украјини постоји истоимено место с око 3.500 становника, које су основали Срби који су се 1753. године, по укидању Војне границе иселили у Русију, углавном у делове који данас припадају Украјини, а који су названи Нова Србија или Славеносрбија.У новој домовини, у сећање на стари крај, новим местима су давали имена из некадашњег завичаја.

Данашњи Мошорин је треће насеље по броју становника у општини Тител, познато по вредним пољопривредницима и сточарима, који не чекају да им други стварају прилике, већ их траже и налазе сами. У селу данас постоји модерна млекара чији капацитет је око 100. 000 литара прераде млека на дневном нивоу. Највећи део производње млека долази из мошоринских штала. Сир, јогурт, павлака и милерам, познате су млечне прерађевине из млекаре „Стадо моје”, за које кажу да се увече помужено млеко често већ ујутро нађе у домовима потрошача. Велик део данашњих Мошоринаца је, након рата деведесетих у БиХ, доселио из Теслића и донео стари начин живљења који је подразумевао и бављење сточарством, што се у новим околностима добро исплати.

С. Диклић