Нови број Сцене: Сценографија може да понуди храну за мисли

Прихватајући као полазну основу за разговор тезу Александра Милосављевића да су представе 53. Битефа формирале два тока - неке су афирмисале имерзивно позориште, а друге сведочиле о најтрауматичнијим моментима савременог друштвеног и политичког тренутка и код нас и у свету, критичари Марина Миливојевић Мађарев, Александар Милосављевић и Андреј Чањи сачинили су анализу догађаја на Битефу, која ће сигурно заинтересовати читаоце, али ће бити кориштена и за нека каснија ишчитавања и истраживања - препоручује Милош Латиновић, уредник “Сцене”, представљајући у уводном тексту нови број 4 (октобар - децембар) за 2019, овог часописа за позоришну уметност, који издаје Стеријино позорје.

Битефу је посвећен и текст који је приредила Јелена Стојановић, о једној од фестивалских трибина, као и прилог Слађане (Бранислава) Бушић, о програму Битеф Полифоније.

Драматизација дела Боре Станковића тема је неколико прилога у овом броју “Сцене”, чији су аутори Александар Милосављевић, Бранислава Илић, чија је драматизација “Ружа, увела” објављена у целости, као и “Нечиста крв” Јелене Мијовић.     

Странице “Сцене” у рубрици “Савремени светски драматичари” упознају читаоце са руском списатељицом Жанар Кусаиновом, пореклом из Казахстана, објављујући, такође у целости, њено дело означено између прозе и позоришног комада, под називом “Видети како одлеће Тамоаканина душа”.  

Теоријском делу “Сцене” доприносе прилози “Предвиђање прошлости (Пролог или дуги преображај)” Светислава Јованова, и “Стварност: просјак на трону (Сирова стварност и позориште)” Ивоне Јањић. Ту је и низ других теоријских прилога, приказа и осврта, у осталим рубрикама “Сцене”.

“Српски сценограф у великом свету” назив је текста посвећеног Александру Денићу, 2014. проглашеном за сценографа године у Немачкој, о коме пише Барбара Буркхарт, у преводу Бојане Денић с немачког језика.

За Денића је немачко говорно подручје за позориште оно што је Холивуд за филм - простор из снова са најбољим могућностима: огромна публика, новца више него било где другде, изванредне радионице и мешавина свих могућих жанрова, примећује Барбара Буркхарт.  

Бројне су и необичне Денићеве сценографије за драмске и оперске представе, међу њима је и она за “Прстен Нибелунга”, везана за историјат експлоатације нафте, са дрвеним торњем за вађење нафте, тек као једним од сценографских симбола тога. У интервјуу са Биргит Е. Винс, објављеним у овом броју “Сцене”, помиње се и сценографија за “Фауста”, чија је радња смештена у Париз двадесетог века, у време рата у Алжиру, по идеји да се “Фауст” не интерпретира као “немачки наратив, већ као рефлексија о европској културној доминацији, мизогинији и колонијалној експанзији”.

Све моје сценографије потенцијално остављају снажан утисак, а публика не мора да ухвати сваки детаљ. Али оно што запазе, може да им остане и после представе, а можда ће се касније вратити на то и позабавити се значењем. То је оно што мислим кад кажем да сценографија може да понуди “храну за мисли”, а она то и ради, навео је Денић.  

Н. П-ј.