Још једна филмска адаптација “Малих жена” Лујзе Меј Алкот
Мале жене су настале као филмска адаптација романа Лујзе Меј Алкот који описује одрастање и живот четири сестре у доба америчког грађанског рата.
Роман је изашао у два дела, и писан је претежно као идеализована аутобиографија; први део је објављен 1868, и одмах је привукао велику пажњу америчке публике, други је изашао следеће године на захтев читалаца који су желели да сазнају шта је даље било са њиховим јунакињама. Роман је донео нови поглед на родне улоге у америчком друштву тог времена, јер је нормализовао идеју о амбициозним женама, и покушао да скине стигму са девојака које су одбијале брак.
Као и књига, филм описује интиму домаћег живота сестара Џозефине Џо Марч (Серше Ронан), Мег (Ема Вотсон), Ејми (Флоренс Пу), Бет (Елиза Сканлен), њихове мајке (Лора Дерн), и блиског друга девојака Тедија (Тимоти Шаламе). Осим њих, ту је и увек харизматична Мерил Стрип као богата тетка уседелица. Филм је режирала и адаптирала Грета Гервиг, глумица, редитељка и сценаристкиња која се 2017. прославила изузетно успешном независном драмом “Lady Бирд” коју је написала и режирала, а у којој је главну улогу такође тумачила Серше Ронан.
Приповедање у “Малим женама” је нелинеарно, па се радња непрекидно пребацује кроз три временска периода и три фазе у животу јунакиња (пратећи касно детињство, адолесценцију и рану зрелост девојака), што је понекад, нарочито у почетку филма, мало теже пратити. Ипак, иако је филм у деловима помало конфузан, јасно је зашто се редитељка одлучила за такву врсту приступа – „Мале жене“ су у САД безброј пута адаптиране за велики и мали екран, радио драме и сцену, и у питању је прича толико позната да је било какав отклон у приповедању био нужан. Та одлука се додуше исплаћује тек у другој половини филма, пошто се гледалац добро извежбао да препознаје јунакиње у различитим животним фазама.
Сем овога, „Мале жене“ су толико класично постављен филм (уз нарочито подвучено и актуелизовано питање феминизма који је тренутно омиљена тема Холивуда) да се често гранични с конвенционалним. Међутим, у доба савременог презасићења празним и кратким дијалозима, спектаклима и хипербрзим резовима, овако “класично” направљени филмови постали су више него драгоцени. Ако у филму Грете Гервиг и нема ничега нарочито оригиналног, у њему нема ни већег недостатка; у питању је с љубављу испричана прича о интими четири изузетне девојке и једног младића чије је сазревање приказано на фону не тако једноставних историјских и друштвених прилика. Гервигова пажљиво гради детаљне портрете ликова, и поентира катарзичном завршницом филма у којој готово свако од јунака мора да нађе излаз из крупне животне кризе, и где је тешко не навијати за сваког од њих.
Серше Ронан (“Lady Бирд”, “Дивне кости”) солидна је у улози неукротиве Џо, али њено тумачење нажалост није много изнад коректног; исто важи и за већину осталих улога остварених у филму – нико није остварио антологијску улогу, али нико није ни омануо. Често помало ригидна Ема Вотсон (Хермиона из Харија Потера) успева овај пут да се добро снађе у улози најконзервативније од свих сестара, лепотице Мег. Од сестара одличан утисак оставља млада Флоренс Пу (“Мидсомар”, “Мелеволент”) као прагматична, челична Ејми. Тимоти Шаламе (“Зови ме својим именом”) је стандардно шармантан и убедљив, али му недостатак хемије са Сершом Ронан (која му је иначе добра другарица у правом животу) не дозвољава да остави упечатљив утисак као у својим другим улогама.
Настасја Писарев
