Još jedna filmska adaptacija “Malih žena” Lujze Mej Alkot

Roman je izašao u dva dela, i pisan je pretežno kao idealizovana autobiografija; prvi deo je objavljen 1868, i odmah je privukao veliku pažnju američke publike, drugi je izašao sledeće godine na zahtev čitalaca koji su želeli da saznaju šta je dalje bilo sa njihovim junakinjama. Roman je doneo novi pogled na rodne uloge u američkom društvu tog vremena, jer je normalizovao ideju o ambicioznim ženama, i pokušao da skine stigmu sa devojaka koje su odbijale brak.

Kao i knjiga, film opisuje intimu domaćeg života sestara Džozefine Džo Marč (Serše Ronan), Meg (Ema Votson), Ejmi (Florens Pu), Bet (Eliza Skanlen), njihove majke (Lora Dern), i bliskog druga devojaka Tedija (Timoti Šalame). Osim njih, tu je i uvek harizmatična Meril Strip kao bogata tetka usedelica. Film je režirala i adaptirala Greta Gervig, glumica, rediteljka i scenaristkinja koja se 2017. proslavila izuzetno uspešnom nezavisnom dramom “Lady Bird” koju je napisala i režirala, a u kojoj je glavnu ulogu takođe tumačila Serše Ronan.

Pripovedanje u “Malim ženama” je nelinearno, pa se radnja neprekidno prebacuje kroz tri vremenska perioda i tri faze u životu junakinja (prateći kasno detinjstvo, adolescenciju i ranu zrelost devojaka), što je ponekad, naročito u početku filma, malo teže pratiti. Ipak, iako je film u delovima pomalo konfuzan, jasno je zašto se rediteljka odlučila za takvu vrstu pristupa – „Male žene“ su u SAD bezbroj puta adaptirane za veliki i mali ekran, radio drame i scenu, i u pitanju je priča toliko poznata da je bilo kakav otklon u pripovedanju bio nužan. Ta odluka se doduše isplaćuje tek u drugoj polovini filma, pošto se gledalac dobro izvežbao da prepoznaje junakinje u različitim životnim fazama.

Sem ovoga, „Male žene“ su toliko klasično postavljen film (uz naročito podvučeno i aktuelizovano pitanje feminizma koji je trenutno omiljena tema Holivuda) da se često granični s konvencionalnim. Međutim, u doba savremenog prezasićenja praznim i kratkim dijalozima, spektaklima i hiperbrzim rezovima, ovako “klasično” napravljeni filmovi postali su više nego dragoceni. Ako u filmu Grete Gervig i nema ničega naročito originalnog, u njemu nema ni većeg nedostatka; u pitanju je s ljubavlju ispričana priča o intimi četiri izuzetne devojke i jednog mladića čije je sazrevanje prikazano na fonu ne tako jednostavnih istorijskih i društvenih prilika. Gervigova pažljivo gradi detaljne portrete likova, i poentira katarzičnom završnicom filma u kojoj gotovo svako od junaka mora da nađe izlaz iz krupne životne krize, i gde je teško ne navijati za svakog od njih.

Serše Ronan (“Lady Bird”, “Divne kosti”) solidna je u ulozi neukrotive Džo, ali njeno tumačenje nažalost nije mnogo iznad korektnog; isto važi i za većinu ostalih uloga ostvarenih u filmu – niko nije ostvario antologijsku ulogu, ali niko nije ni omanuo. Često pomalo rigidna Ema Votson (Hermiona iz Harija Potera) uspeva ovaj put da se dobro snađe u ulozi najkonzervativnije od svih sestara, lepotice Meg. Od sestara odličan utisak ostavlja mlada Florens Pu (“Midsomar”, “Melevolent”) kao pragmatična, čelična Ejmi. Timoti Šalame (“Zovi me svojim imenom”) je standardno šarmantan i ubedljiv, ali mu nedostatak hemije sa Seršom Ronan (koja mu je inače dobra drugarica u pravom životu) ne dozvoljava da ostavi upečatljiv utisak kao u svojim drugim ulogama.

Nastasja Pisarev