ЈЕЛЕНА КОН Хранила сиромашне без обзира на веру и нацију

Седамдесет осам година од њене смрти, а две деценије откад је Гордана Стојаковић у својој књизи „Знамените жене Новог Сада И” указала на то да град ничим није показао да цени све оно што је Јелена Кон учинила за његове становнике, постављена је плоча са именом добротворке која је завршила под залеђеним Дунавом у Рацији, заједно са супругом и око 4.500 невиних Јевреја, Срба и Рома. Инфо-табла посвећена Јелени Кон откривена је 24. јануара 2020. у Улици Соње Маринковић 1, у којој се и данас, као и 1933. године, када је било део Дома коре хлеба, налази дечје обданиште. Зграду по нацрту архитекте Ђорђа Табаковића, са импозантном фасадном скулптуром „Мајка и дете”, коју је по њеној замисли урадио вајар Михаљ Кара, сада користи вртић „Чаролија” ПУ „Радосно детињство”.

– На овом подручју радило је много хуманитарних организација које су осмишљавале и водиле жене, али оно што је 1925. основала Јелена Кон надилазило је све, пре свега по идеји да то буде екуменска организација, која се брине о сиромашним становницима без обзира на веру и нацију, али и по обиму проблема које је сусретало – рекла је Гордана Стојаковић. – Установа „Кора хлеба и Дечје обданиште” имала је млечну кухињу, посебан део за одојчад, здравствену службу и ђачку трпезу, где је само 1932. сервирано 75.000 оброка, као што је исте године сиромашнима подељено 11.920 кг векни хлеба.

Први је о Јелени Кон писао хроничар историје и баштине Јевреја у Новом Саду и Војводини Павле Шосбергер, чија је мајка Паула била не само њена савременица већ и хуманитарка, посебно наклоњена деци. Према подацима које је Стојаковићева одатле прикупила, Јелена, чије је девојачко презиме било Шпицер, рођена је 1883. у Ајзенштату (Аустрија). Након што се удала за познатог велетрговца Јулија Кона, власника цењене радње „Код плавог коња” у Улици Краља Александра, постала је житељка и данас главне новосадске улице. Можда и зато што нису имали потомке, током економске кризе 20-их година прошлог века, осетила је потребу да помогне угроженима и немоћнима, нарочито деци без родитеља и самохраним мајкама. Године 1925. основала је поменуту хуманитарну организацију у простору Института за јавно здравље Војводине (тадашњег Хигијенског завода), у чијем су одбору биле припаднице свих вероисповести: Мара Матић, Меланија Новачек, Дора Дунђерски, Милица Моч, Ерна Бауер, Штефанија Штесл...

Претеча модерних женских центара имала је и сопствену зграду – Дом Коре хлеба, подигнут 1933. захваљујући хуманитарним прилозима, а под покровитељством краљице Марије, супруге југословенског краља Александра Првог Карађорђевића. О томе и данас сведоче пескиране минијатуре на вратима, са именима донатора исписаних на мађарском и српском

Млечна кухиња отворена је 1930. и у њој се под надзором лекара припремала храна за бебе коришћењем најмодерније и најскупље апаратуре за то време. Како се може прочитати у „Знаменитим женама Новог Сада И”, у обданиште од 1925. у мањем обиму, а од 1933. у пуном капацитету, мајке су сваког јутра доводиле малишане од једне до шест година, где би добијали доручак, ручак и вечеру и учили се „лепом понашању, реду и чистоћи”. Деца сиромашних родитеља долазила су у ђачку трпезу, која им је пружала можда једини кувани оброк током целог дана, док су зими боравила у топлим друштвеним просторијама све до поласка у школу.

Претеча модерних женских центара имала је и сопствену зграду – Дом Коре хлеба, подигнут 1933. захваљујући хуманитарним прилозима, а под покровитељством краљице Марије, супруге југословенског краља Александра Првог Карађорђевића. О томе и данас сведоче пескиране минијатуре на вратима, са именима донатора исписаних на мађарском и српском, којима је оригиналан начин изразила захвалност.

Ником као њој, каже саговорница, није пошло за руком да на лични захтев доведе у Нови Сад врхунске уметнике, како би од продатих концертних улазница допунила фонд „Коре хлеба”. Српска Атина је захваљујући Јелени Кон у великој сали хотела „Слобода” тако угостила пијанисту Артура Рубинштајна, дрезденски гудачки квартет, виолинисте Бронислава Хубермана и Паула Хиндемита, док се и наступ чувене плесачице и певачице Жозефине Бејкер приписује њеном успешном посредовању.

– Кућа породице Кон више не постоји, не постоји ни њен гроб, осим споменика на Дунавском кеју као месту сећања на све жртве Новосадске рације. После изласка из штампе књиге „Знамените жене Новог Сада”, она је добила улицу, додуше у Ветернику, па је зато овогодишње откривање спомен-плоче у Улици Соње Маринковић 1 од изузетне важности – закључује Стојаковићева.

        Слађана Милачић