JELENA KON Hranila siromašne bez obzira na veru i naciju

Sedamdeset osam godina od njene smrti, a dve decenije otkad je Gordana Stojaković u svojoj knjizi „Znamenite žene Novog Sada I” ukazala na to da grad ničim nije pokazao da ceni sve ono što je Jelena Kon učinila za njegove stanovnike, postavljena je ploča sa imenom dobrotvorke koja je završila pod zaleđenim Dunavom u Raciji, zajedno sa suprugom i oko 4.500 nevinih Jevreja, Srba i Roma. Info-tabla posvećena Jeleni Kon otkrivena je 24. januara 2020. u Ulici Sonje Marinković 1, u kojoj se i danas, kao i 1933. godine, kada je bilo deo Doma kore hleba, nalazi dečje obdanište. Zgradu po nacrtu arhitekte Đorđa Tabakovića, sa impozantnom fasadnom skulpturom „Majka i dete”, koju je po njenoj zamisli uradio vajar Mihalj Kara, sada koristi vrtić „Čarolija” PU „Radosno detinjstvo”.

– Na ovom području radilo je mnogo humanitarnih organizacija koje su osmišljavale i vodile žene, ali ono što je 1925. osnovala Jelena Kon nadilazilo je sve, pre svega po ideji da to bude ekumenska organizacija, koja se brine o siromašnim stanovnicima bez obzira na veru i naciju, ali i po obimu problema koje je susretalo – rekla je Gordana Stojaković. – Ustanova „Kora hleba i Dečje obdanište” imala je mlečnu kuhinju, poseban deo za odojčad, zdravstvenu službu i đačku trpezu, gde je samo 1932. servirano 75.000 obroka, kao što je iste godine siromašnima podeljeno 11.920 kg vekni hleba.

Prvi je o Jeleni Kon pisao hroničar istorije i baštine Jevreja u Novom Sadu i Vojvodini Pavle Šosberger, čija je majka Paula bila ne samo njena savremenica već i humanitarka, posebno naklonjena deci. Prema podacima koje je Stojakovićeva odatle prikupila, Jelena, čije je devojačko prezime bilo Špicer, rođena je 1883. u Ajzenštatu (Austrija). Nakon što se udala za poznatog veletrgovca Julija Kona, vlasnika cenjene radnje „Kod plavog konja” u Ulici Kralja Aleksandra, postala je žiteljka i danas glavne novosadske ulice. Možda i zato što nisu imali potomke, tokom ekonomske krize 20-ih godina prošlog veka, osetila je potrebu da pomogne ugroženima i nemoćnima, naročito deci bez roditelja i samohranim majkama. Godine 1925. osnovala je pomenutu humanitarnu organizaciju u prostoru Instituta za javno zdravlje Vojvodine (tadašnjeg Higijenskog zavoda), u čijem su odboru bile pripadnice svih veroispovesti: Mara Matić, Melanija Novaček, Dora Dunđerski, Milica Moč, Erna Bauer, Štefanija Štesl...

Preteča modernih ženskih centara imala je i sopstvenu zgradu – Dom Kore hleba, podignut 1933. zahvaljujući humanitarnim prilozima, a pod pokroviteljstvom kraljice Marije, supruge jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. O tome i danas svedoče peskirane minijature na vratima, sa imenima donatora ispisanih na mađarskom i srpskom

Mlečna kuhinja otvorena je 1930. i u njoj se pod nadzorom lekara pripremala hrana za bebe korišćenjem najmodernije i najskuplje aparature za to vreme. Kako se može pročitati u „Znamenitim ženama Novog Sada I”, u obdanište od 1925. u manjem obimu, a od 1933. u punom kapacitetu, majke su svakog jutra dovodile mališane od jedne do šest godina, gde bi dobijali doručak, ručak i večeru i učili se „lepom ponašanju, redu i čistoći”. Deca siromašnih roditelja dolazila su u đačku trpezu, koja im je pružala možda jedini kuvani obrok tokom celog dana, dok su zimi boravila u toplim društvenim prostorijama sve do polaska u školu.

Preteča modernih ženskih centara imala je i sopstvenu zgradu – Dom Kore hleba, podignut 1933. zahvaljujući humanitarnim prilozima, a pod pokroviteljstvom kraljice Marije, supruge jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. O tome i danas svedoče peskirane minijature na vratima, sa imenima donatora ispisanih na mađarskom i srpskom, kojima je originalan način izrazila zahvalnost.

Nikom kao njoj, kaže sagovornica, nije pošlo za rukom da na lični zahtev dovede u Novi Sad vrhunske umetnike, kako bi od prodatih koncertnih ulaznica dopunila fond „Kore hleba”. Srpska Atina je zahvaljujući Jeleni Kon u velikoj sali hotela „Sloboda” tako ugostila pijanistu Artura Rubinštajna, drezdenski gudački kvartet, violiniste Bronislava Hubermana i Paula Hindemita, dok se i nastup čuvene plesačice i pevačice Žozefine Bejker pripisuje njenom uspešnom posredovanju.

– Kuća porodice Kon više ne postoji, ne postoji ni njen grob, osim spomenika na Dunavskom keju kao mestu sećanja na sve žrtve Novosadske racije. Posle izlaska iz štampe knjige „Znamenite žene Novog Sada”, ona je dobila ulicu, doduše u Veterniku, pa je zato ovogodišnje otkrivanje spomen-ploče u Ulici Sonje Marinković 1 od izuzetne važnosti – zaključuje Stojakovićeva.

        Slađana Milačić