„ТАЛЕНТОВАНИ ГОСПОДИН РИПЛИ“ Боље бити лажни неко, него стварни нико

Готово две деценије раније књига је изашла у издању В.Д.Т. Паблишинга (Загреб, 2000), након одличног пријема истоименог Мингелиног филма. Још током студија Хајсмитова почиње да пише, најпре сценарије за стрипове, а потом и приче. Први роман “Странци у возу“, објавила је 1950. године. Реч је књизи која ће послужити као предложак за Хичкоков филм “Непознати из Норд-експреса“. После неколико новела које објављује под псеудонимом Клер Морган, издаје роман “Талентовани господин Рипли“ (1955). Књига ће бити овенчана наградом удружења крими-писаца, а четири године касније уследиће и прва екранизација - филм “У зениту сунца“ (1959), француског редитеља Ренеа Клемана.

Четири деценије касније “Талентованог господина Риплија“ режираће Британац Ентони Мингела уз продуцентску подршку Сиднија Полака, са Џудом Лоуом, Гвинет Палтроу и Метом Дејмоном у главним улогама. Овај роман биће први у низу књига Патрише Хајсмит у којима се појављује Том Рипли, сналажљиви негативац који живи од данас до сутра, на рачун преваре и досетљивости. Он ће бити јунак серије романа америчке списатељице, од којих ће већина добити екранизације (Вим Вендерс је према роману “Риплијева игра“ снимио “Америчког пријатеља“ /1977/, а Лилијана Кавани ће свој филм, из 2002, назвати идентично наслову романа). Генерално, за рано откривање и вртоглаву популарност Хајсмитове биће заслужни редитељи, који су њене књиге претакали у мање или више успешне филмове.

Роман “Талентовани господин Рипли“ је по много чему парадигматски за Патришу Хајсмит, и први пут нас упознаје са њеним најконтроверзнијим ликом. Јунак књиге, млади Рипли је без врлина, али са способношћу да се прилагоди и допадне. Без манира и новца, он је талентован јер уме да се претвара да је школован, учен, па чак и богат. Закључиће да је боље бити “лажни неко“ него “стварни нико“. Извршиће низ превара и преступа укључујући и убиство, узевши након тога идентитет убијеног, његов стил и комодитет живљења.

Преводи и филмска читања

Поред “Талентованог господина Риплија“, код нас су преведене “Мале женомрзачке приче“ (Београд, 2004), “Едитин дневник“ (Београд, 2006) и “Цена соли“ (Београд, 2014). Већ је речено да је према ауторкином првенцу “Странци у возу“, Хичкок снимио знаменити филм. Исти роман доживеће касније још две екранизације - неуспели филм “Једном кад пољубиш странца“ Роберта Стара, као и пародирану верзију Денија де Вита “Баци маму из воза“. Уз чувене екранизације појединих наслова из пенталогије о Тому Риплију (“Риплијева игра“, “Рипли под земљом“), 2014. снимљен је филм по још једном делу Хајсмитове. Реч је о остварењу “Два лица јануара“, у режији Хосеина Аминија. Роман “Цена соли”, добио је недавно филмску адаптацију (“Керол“).  У филму „Керол”, рађеном у режији Тода Хејнса, играју Кејт Бланчет и Руни Мара.

Вечна младост и уживање у сунцем обасјаном југу Италије крајем педесетих година, сладак је живот о коме машта човек без сопственог идентитета какав је Том Рипли. За разлику од Хајсмитове, Мингела у филму даје своју карактеризацију лика која је прилично романтична и не открива негативне стране Томове личности (сноб, воајер, варалица). Редитељ потенцира безбрижан живот у медитеранском градићу Монгибело (који не постоји) и елитном летовалишту Искија, на којима се слуша yеz и забавља друштво доконе америчке златне младежи.

Тешко је замислити жанровску, посебно криминалистичку литературу без сукоба добра и зла. Зло може бити представљено привлачно, фасцинатно или романтично, док се добро може приказати разним другим средствима (незанимљиво, патетично), али и испод такве површине увек остаје добро. Не постоји особа у историји модерне популарне књижевности која је до те мере порекла овакву биполарну етичку слику света као Патриша Хајсмит. Уместо једноставног двостраног света, њени романи нуде морални вртлог. У књигама Хајсмитове свако је помало невин, помало крив, било да је реч о јунацима и зликовцима или ћутљивој већини која је у другом плану радње.

Свет у коме се одвијају догађаји у њеним романима је, како је написао Грем Грин, “клаустрофобичан и ирационалан“. Њега чине несводиви, не увек једноставно дефинисани људи - злочинци за које навијамо, невини који су ипак помало криви, починитељи које су на злочин нагнале околности и праведници које исправност чини одбојнима. Бављење негативцем као средишњим ликом који тражи читатељску наклоност била је новост у криминалистичким романима англоамеричког круга, за разлику од француске традиције пустоловно-криминалистичких романа где су, на пример, Фантомас и Арсен Лупен заузимали истакнута места.

Синиша Ковачевић