Твоја реч, Александра Мошорински (28): Лепота је у тренутку стварања
НОВИ САД: Цитирајући нашег научника Михајла Пупина да где има воље - има и умећа, Александра Мошорински (28), родом из Српског Итебеја, пре пола године је одлучила да своју креативност испољи кроз накит од полимерне глине.
Енергију за завршавање студија медицине у Новом Саду, које је „развукла” више него што је хтела и планирала, сада прикупља правећи уникатне минђуше и ланчиће под називом „Ника хандмаде story”, али са жељом да свој хоби прошири и на неке друге украсе од поменутог материјала.
Особа сам коју све занима и код мене све тако иде у животу, споријим током, али на крају увек стигнем до циља, што је и најбитније, почиње своју причу Александра, која је предосећала да ће захваљујући свом раду некад стићи и до страница нашег „Дневника”.
Верујем да је, онда, и прављење накита једно од онога што те све занима...
Јесте. Ја сам креативац и увек сам волела да изненађујем људе. Идеја о накиту је доста дуго шетала мојим мислима и имала сам креативну енергију која је желела да изађе и добије физички облик. Ето, мало сам тражила по интеренету шта би то могло бити, па сам наишла на полимерну глину и прилично ми се допало.
Зашто баш тај материјал?
Пре свега јер је доступан. Нема много репро шопова у Новом Саду и то је, заправо, највећи проблем. Ова глина је једноставна за обликовање, има је у различитим бојама. Не могу да кажем да је лако, треба доста рада да би се достигао неки ниво обликовања, печења, шмирглања, лакирања,... Али је занимљиво, осећам се као у вртићу, као са пластелином да радим.
Јеси ли пробала да користиш и неке друге материјале?
За сада не, јер сам још увек на почетку, али некад комбинујем неке дрвене куглице. Имам доста идеја, али све ово гледам као хоби и нигде не журим, трудим се да уживам у сваком том кораку. Биће ту свашта, не намеравам да се задржавам само на накиту. Планирам да украшавам торбе и цегере, што је сад актуелно. Мада, и дрвене куглице могу лепо да се комбинују са привесцима и буде симпатично. Само треба добра воља, машта...
И мање испитних рокова...
И то. Заправо, мени је ово добро дошло као одмор, кутак у ком се одмарам од свих испита. Занимљиво ми је да то радим у паузама.
А добра је и прилика да покренеш сопствени бинис.
Јесте. Увек су ме питали што се нисам бавила неким предузетништвом, па ево прилике... Али, мени је, за сада, ово само одмор. И тешко је, од саме израде до постављања фотографија на интернет, има доста ставки. Све сад испитујем, истражујем маркетинг, што је потпуно ново за мене. Све је занимљиво, сваки сегмент на том путу. Тренутно имам подршку својих пријатеља, али желим једног дана све од почетка до краја да одрадим сама. Фотографија ме је одувек занимала, па сад крадем трикове, али планирам да упишем неки курс.
Оно што је интересантно код твог накита, будући да крећеш испочетка и да је све то искључиво твоја машта, а нису у питању само облици, него и шаре, дезени...
Ваљда зато што се све много купило у мени, размишљала сам о свему годину-две, никако нисам проналазила времена за то, увек је нешто друго било битније. Тако се и десило, једно вече сам седела и рамишљала о облицима, шарама и бојама. Рекла сам да се све то мора реализовати и да нема чекања.
Шта представљају те шаре?
У почетку је првобитни план био да се задржим само на геометријским облицима. Међутим, пожелела сам да додам још нешто, с обзиром на то да је грчка богиња Ника у питању, онда сам хтела да додам и неке симболе. Има свега, на новим накитима ће бити и ликова. Посебно је занимљиво кад нешто замислим и успем да изнесем на свој начин.
Колико времена је потребно за читаву процедуру?
Дуг је процес и изненадила сам се кад сам сабрала све те сате. Не радим то у једном дану, трудим се да радим кад ми се то ради, кад имам воље. Не желим себе да притискам, ипак је у питању хоби, што је активност у којој би требало да уживамо у потпуности, да њоме напунимо батерије за неке примарне ствари. Увек поделим на сегменте, направим одређену количину облика, па накнадно обрађујем. Потребна је воља, а како је Михајло Пупин рекао, где је воља, ту је и умеће. Кад почнем нешто да радим, првобитна верзија никад не испадне иста на крају, али је лепота у том путу, да пустиш мисли да теку и да ужива у сваком тренутку тог стварања.
Како други реагују на твој рад?
Мој накит је специфичан јер је упечатљив. Људи којима сам окружена траже нешто сведеније, ја им испуним жељу, али будући да је то мој хоби, моја жеља је да останем доследна и да ја понудим људима оно што сам замислила. Не планирам да радим сведеније... Најчешћа реакција људи је да не би имали храбрости да изнесу мој накит онако како сам га замислила. Мада, има оних који су одушевљени и хвале мој рад.
Да ли имаш неке планове за даље? Можеш ли да замислиш себе у таквом послу?
Могу и планирам. Већ сам имала неке позиве за радионице и сајмове. Још увек сам на почетку и сматрам да треба још времена да прође како би све добило неку форму.
Постоје ли неке препреке с којима се суочаваш?
Време! Само то, за сада. Још увек све истражујем и имам нове идеје. У почетку сам желела да се све види да је руком прављено, да не буду идеални облици, да не буде много сјаја... Потребно је доста времена да би дошла до финалног производа. Онда седнеш, па те понесе, радиш и не можеш да престанеш. Па изгубиш пола дана, па ми није до учења... Постојао је и страх. Све ово сам започела са једном другарицом и убрзо након тога смо схватиле да имамо доста добрих идеја, а овде мора постојати компромис и било је штета да гушимо једна другу. Ту сам се, заправо, охрабрила, иако је био кратак период. Доказала сам себи да могу и сад настављам даље.
Леа Радловачки