„Дневник” у Тирани: Коло у палати краља Зогуа

Пар минута пре четири сата изјутра 26. новембра прошле године, уснуле житеље и ретке госте Драча пробудило је снажно подрхтавање тла. Погинуло је 52 људи, од тог броја у Драчу готово половина – 25, 3.000 њих је повређено, 14.000 људи остало је без крова над главом а 14.000 је и број оштећених грађевина у овом земљотресу.

Срећа па није био викенд, било би много више мртвих у хотелима!,  прича нам Мухамед док колима пролазимо кроз главну авенију у Драчу, а са обе стране пута промичу стамбене зграде и хотели – са зидовима напуклим у земљотресу.

Неколико зграда и хотела су претрпели таква оштећења да су морали да буду срушени.

Катастрофалан земљотрес у Албанији са друге стране показао је велику солидарност локалних хотелијера који су бескућницима понудили своје капацитете за привремени смештај а лице добрих комшија показале су и бројне суседне земље, међу њима и Србија, које су послале у Албанију тимове за спашавање из рушевина, помоћ у новцу, храни, лековима, медицинском материјалу…

Посета Вучића, Ђукановића и Заева која је уследила додатно је учврстила “Малим Шенгеном” прилично стабилизоване односе у овом делу Западног Балкана. Добри лични односи Александра Вучића и Едија Раме остављају видљиве последице по бољу климу на релацији Београд – Тирана. Лет је у оба правца био готово пун, путовали смо “ербасом” а не АТР-ом као што је случај код већине градова у региону, недељно има седам летова; свуда у Тирани и Драчу причали смо на српском без икаквих проблема. Чак је један од таксиста на италијанском покушао да нам објасни своју фасцинацију добрим односима Србије и Путина.

Земљотрес и оно што је уследило били су и мотив Министарству туризма и заштите животне средине Албаније да протекле недеље организује међународну конференцију “Албанија: Туризам за солидарност и одрживост” чија је главна тема била како помоћи земљи погођеној земљотресом да опорави своју туристичку индустрију на интернационалним тржиштима.

Из новог, модерног хотела “The Плаза ” у центру града, домаћини су нас повели на вечеру у тврђаву коју је још 1798. саградила чувена племићка породица Топтани. Пешачка зона унутар тврђаве начичкана је кафеима и ресторанима, укусно уређеним, плочници су беспрекорно чисти, новогодишња расвета примерена…

Овде јако воде рачуна о декорацији и дизајну. Имају укуса, то су им Италијани пренели!, прича ми док пијемо кафу на јануарском сунцу Београђанка Адела Петровић која у Тирани води албанску канцеларију “Дајрект Медије”.

Вече уочи конференције, министар туризма и животне средине Бленди Клоси организовао је вечеру у ресторану “Гзона”: традиционална албанска јела спремљена на савремени начин и заливена одличним домаћим винима. Девојке и жене, високе и лепе, укусно обучене; бенд свира “Shallow”… Залутали путник помислио би да ли је у неком западноевропском граду а не у престоници до јуче, једне од најсиромашнијих и најзаосталијих држава Балкана. Илустрације ради, “Сахат кула” коју видим из своје хотелске собе, саграђена је 1822, висока је 35 метара и до 1978. била је највиша зграда у Тирани. За 10 година како нисам био у албанском главном граду – напредак је видљив голим оком: десетине нових зграда и хотела, паркови, булевари… Повремено можете видети реликте социјалистичке бункер-прошлости из времена када је Енвер Хоџина Албанија била савезник Маове Кине и најригиднија комунистичка диктатура Европе, као и кичасте палате грађене у имитацијама барока и ренесансе у првих десет година транзиције. Међутим, Тирана на челу са младим и проактивним градоначелником Ерионом Велиајем (41) постепено поприма изглед савремене, уређене метрополе у којој нема ни предимензионираних споменика као у Скопљу, нити београдске неумерене новогодишње декорације.

Време између доручка и почетка конференције искористио сам да прошетам по сунчаном јутру трговима и улицама у центру Тиране: пензионери у парку већ су играли домине; Национални музеј не ради од после земљотреса, како пише на обавештењу испринтаном на А4 папиру на улазу у импозантну зграду са чувеним мозаиком са мотивима из албанске историје и социјалистичке револуције… Ту на централном градском тргу је и велики карусел на којем још увек нема ниједног детета. Оно што фасцинира – фасаде свих зграда из међуратног периода – свеже су окречене и рестауриране. Јануарско сунце и палме откривају да смо ипак на Медитерану.

Конференција у хотелу “The Плаза ” окупила је представнике ресорних министарстава и туристичке привреде из целог региона, као и званичнике Светске туристичке организације. Премијер Еди Рама, иако најављен у свим агендама конференције, није се појавио упркос томе што је обезбеђење целог јутра чекирало све делове хотела.

После конференције уследио је поподневни излет у Драч и ручак у једном од хотела на обали. Седим до амбасадора Словеније у Албанији Петера Јапеља, врхунског интелектуалца и светског путника. Прича ми о албанском филму: “Исток, Запад, Исток: Финални спринт”, комедији из 2009. године у којој група бициклиста из Албаније креће на Тоур де Франце и успут у Трсту сазнаје да је у њиховој земљи избила револуција.

Као завршни догађај била је уприличена Гала вечера у Председничкој палати, заправо дворцу албанског краља Зогуа Првог чија градња је започела 1936. и завршена тек 1941. од стане италијанских окупатора када је одбегли владар већ био у егзилу. Прилаз палати и њена спољашност јако подсећају на Бели двор, у стилу „монументалног рационализма“ пројектовао је Герардо Босио, италијански архитекта који је тридесетих година много радио на уређену урбаног градског језгра Тиране. Једина крунисана глава која је икад спавала у палати био је Виторио Емануеле Трећи, краљ Италије који је ту боравио приликом своје посете окупираној Албанији у мају 1941.

На улазу у палату рељефи са социјалистичким мотивима, додати након 1945. На мермерном степеништу које води ка првом спрату – мотиви „свежња прућа са секиром“, централног мотива „фашистичког симболизма“ из ере Бенита Мусолинија – који су некако преживели све промене власти у идеологија у Албанији или једноставно нико на њих није обратио пажњу. Шаролико друштво за нашим столом, амбасадор Северне Македоније, власник туристичке агенције из Дубровника, неколико локалаца и амбасадор Србије у Тирани Мирољуб Зарић чувен као југословенски и српски рекордер по амбасадорском стажу. Амбасадор Зарић представља Србију у Албанији већ 17 година иако је протеклих неколико година званично у пензији, што је апсолутни рекорд чак и ако се узме у обзир и период СФРЈ. Искусни дипломата, одлично говори албански језик, још боље познаје ситуацију у „Земљи орлова“; својевремено га је амерички амбасадор наговарао да напише мемоаре, али Зарић је то упорно одбијао.

Током једне од музичких тачака на Гала вечери искрао сам се из главне сале, попео уз степениште и кренуо да се мувам по палати налећући успут на бројне манекенке и старлете које су позирале фотографима или пак својим другарицама у раскошном амбијенту дворца. Како је Албанија међу земљама у којима се забрана пушења у затвореним просторијама строго спроводи (заправо, осим Србије, забрана се спроводи у свим земљама Западног Балкана, чак и у Републици Српској) – неколико званица цупкало је од зиме на улазу у палату и уживало у свом никотинском пороку. Док су из сале допирали звуци песме „Ту Вуо' Фа л'Америцано”, чувеног италијанског хита из 1956. прослављеног у филму „Талентовани господин Рипли“ (1999), причам с девојком родом с Косова чија агенција је организовала овај догађај. Каже ми како је 99% хотелијерског бизниса у Албанији у рукама домаћих предузетника. Нешто од тога је „олд money“ колико је то у транзиционим земљама могуће, нешто резултат прања новца, нешто је улагање велике и утицајне албанске дијаспоре – тек, спрега политике и приватног капитала у Албанији је очигледно веома јака и прилично стимулативна за домаћи предузетнички дух.

Улазим у салу и затичем готово све госте у колу. Певачица на бини пева неку од новокомпонованих песама на националном тематиком, за руке су се ухватиле девојке и момци, старо и младо, чак и министар. Сцена потпуно немогућа на неком таквом догађају на Белом двору, на пример, након неке међународне конференције у Београду. Албанци као млада нација проживљавају занос какав су неки други народи имали пре 30, 50 или 100 година.

Овде су људи јако подељени, свађају се око политике и бизниса, не воле се превише Албанци из Албаније са Албанцима са Косова, ови са Југа са овима са Севера, али када на сто (или за микрофон) дође нека тема од националног значаја, сви су као један!, објашњава ми један од страних амбасадора у Тирани док дува дим из свог томпуса у хладну тиранску ноћ. Лекција веома занимљива, нисам сигуран и колико применљива када је реч о њиховим суседима, „старим народима“ Србима, Грцима, Црногорцима или Македонцима.

Роберт Чобан