Моје ЗР позориште: „Дон Жуан” с љубављу за Зрењанин и позориште
НОВИ САД/ЗРЕЊАНИН: У Народном позоришту “Тоша Јовановић”, у Зрењанину, покрећу кампању “Моје ЗР позориште”, у оквиру које ће покушати да се представе на другачији начин од досадашњег, у циљу привлачења нове публике.
Кампања је иницијално покренута на интернет порталу “И Лове Зрењанин”.
Кампања “Моје ЗР позориште” осмислиће се са свим пратећим елементима (назив кампање, визуелни изглед/ идентитет, јединствени хештег на друштвеним мрежама, а све у циљу постизања препознатљивости једног новог момента градског позоришта, јавља уредник програма зрењанинског позоришта, др Иван Трифуњагић.
Циљ је, додаје, да се заједничким активностима зрењанинско позориште прикаже у новом светлу, отворено за комуникацију - директну и индиректну.
У питању су текстови информативног и ПР карактера (рад позоришта из другог угла - интервјуи са глумцима, промотивни и тематски текстови, видео анкете, позоришна критика, праћење рада неуметничког/ техничког кадра)..., вели Трифуњагић.
Поред интензивирања активности на друштвеним мрежама, у зрењанинском позоришту посебно истичу обнову представе “Дон Жуан”, која није извођена две и по године, а сматрају је актуелном у тематском и естетском погледу, захваљујући режији Игора Вука Торбице.
Млада глумачка подела и надасве препознатљив редитељски рукопис, допринели су томе да зрењанински “Дон Жуан” постане савремена представа јединственог сензибилитета, за који сматрамо да може пронаћи пут до неке нове стасале публике, каже Трифуњагић.
Овим поводом, огласио се и редитељ Игор Вук Торбица, којем “Дон Жуан” јесте била једна од првих виђенијих представа које су наговестиле његов уметнички потенцијал.
Чудно је данас присетити се “Дон Жуана”, представе коју смо радили пре седам година. Радило се о мом мастер раду, али истовремено то је била представа коју сам режирао под јаким дојмом и осећајем да се режијом нећу наставити бавити. Био је то буран период и мислим да је баш то осећање било одговорно што смо тексту приступили тако, готово бахато, прекрајајући га, мешајући га са осталим Молијеровим текстовима, убацујући у њега и делове Бекетовог Годоа, мењајући логику и природу ликова Дон Жуана и Зганарела, вели Торбица.
Како додаје, занимљиво је приметити да се из тог нихилистичког приступа створила представа чудне структуре, у којој се стилови грубо смјењују, каткад и без праве логике, али данас, из ове перспективе, делује му као да је у тој представи било засађено баш све што ће у наредних шест година да развија у својим представама, вадећи део по део из “Дон Жуана” и рекапитулирајући и брусећи сваки поступак који је већ крње примењен.
На крају крајева, можда је “Дон Жуан” разлог зашто се баш најслободније осећам док прекрајам и интерполирам Молијерове наслове, закључује Торбица.
И. Бурић
