Француска веза бачког славуја

– Пола живота сам живео у Југославији и Србији, остатак у Француској, а кад ме питају шта сам, јер има оба пасоша велим – Лапурђанин! Наравно, објасним да је Лапурда део Бечеја у којем сам одрастао и након пензионисања се вратио у породичну кућу – увек је духовит Рале.

Био је мезимче у сиромашној породици јер су родитељи пре њега изгубили два сина, а брижно су га пазиле и две сестре.  

– Живели смо од два и по јутра крај Мртве Тисе и били срећни кад је тата Живко купио магарца Цигу и кола с два точка јер смо лакше доносили поврће да се прехрани петочлана породица и грожђе с 1.100 чокота. Био сам несташко, увек између школе и њиве, све скромно, као и осталој деци из суседства, али и срећно. За нас нису постојали датуми, само годишња доба – прича Растислав. 

У шестој је научио да плива, а од мајке Јелене, чланице црквеног хора, наследио дар за музику. Током школовање је наступао на атлетским и пливачким такмичењима. Стекао је диплому машинбравара, добио посао, али и певао по бечејским игранкама. Рекло би се – срећан младић. Но, старија сестра Катица, Сеја, разболела се од мултипле склерозе и то је највише погодило мајку, која је 1962. умрла у 54. години. Млађа сестра Мирјана, Дада, запослила се у Новом Саду и осташе двојица мушких с болесном Сејком. На препоруку тетке, стигла је Дара Тодоровић са ћерком Радмилом, Цуном. Требала женска помоћ Сејки, а и у кући.

– Годину касније испратисмо и Сејку. Потом добих позив за СМБ униформу, а да тата не остане сам, договорено је да тетка Дара остане у кући, а отац школује Цуну, која касније постаде моја љубав. У војсци сам био „инфициран“ одласком у иностранство, прво у Немачку, али сазнам да ми је брат од тетке Тика у Француској. Напишем му писмо, он ме позва да дођем, али нисам имао храбрости да одлуку ником саопштим. Јер, имао сам све, девојку, посао, музичку репутацију, тата ми купио електричну гитару и појачало... Написао сам пет писама: оцу, сестри, девојци, пивари где сам радио и Музичкој школи, знајући да ће их добити кад већ стигнем у Париз 17. септембра 1966. – наставља Рале.

Без знања француског, yaba златан занат. Радио је тешке физичке послове, али да увери породицу у супротно, слао им је пакете. Учио је језик и дружио се с Французима да га боље савлада. А Цуна, по завршетку школе, пошто у Југи није било посла, одлучи да дође у Француску код својих рођака.

– Уписали смо француску школу за странце. Сви различити, а говорили смо само француски. То нам је много помогло у животу. Купили смо и два мотора „солекс“ да брже стижемо по великом граду. Убрзо је и Цуна почела да ради. Венчали смо се 1968. у нашој амбасади. Почетком наредне године родио се првенац Александар, две година потом Бобан, а 1978. и Никола – сећа се лепих дана Рале.

Покушавао је да се музиком пробије и у Паризу, као „фаца“ из Бечеја.

– Прошао сам аудицију француске телевизији ОРТФ, али ми госпођа Миреј рече да морам долазити да вежбам глас и понашање на сцени. Али, проради сујета Лапурђанина, коме је цео Бечеј аплаудирао! Недостајао ми је спорт и од комшија сазнам да у близини постоји клуб борилачких вештина. Нисам ни сањао да ће карате променити живот мени, Цуни, а касније и осталој породици – памти Рале.

Цуна је добила четврособан стан од фирме, железницом десет минута од центра метрополе, и заредио Рале у карате клубу. Да стекне кондицију, почео је и да трчи. Одабрао је маратон и после неколико савладаних прешао на брзо ходање.

– Увек себи постављам високе циљеве. Решио сам да савладам најдужу деоницу, од Париза до Стразбура, 517 км. И ту му је Цуна, као и увек, била највећи ослонац. Четири године сам се припремао и 1981. успео. Трка трајала три дана, а  ја био једини Југословен који се квалификовао и од 32 такмичара, 17. прошао кроз циљ.

Цуна је после трећег сина дала отказ и посветила се деци, а Рале се запослио у Пастеровом заводу и ту остао до пензије 2000. Карате је обоје гурао напред и само напред.

– Још 1974. знао сам да сам стар за такмичење, али тренирао сам и четири године касније везао црни појас. Уписао сам школу за тренере јер је мој учитељ Богосјан видео да имам смисла за педагогију. Стекнем диплому и право да оснујем клуб. Исти учитељ откри ми талент и за судију, па стигнем до звања интернационалца. Цуна је ушла у Интерационалну такмичарску организацију, па смо путовали на турнире и по свету. Није ишло брзо и лако, али уз много труда почели смо готово професионално да се бавимо тим послом. Али, не жалимо се. Видели смо многе егзотичне земље, у Француску Гвајану одлазимо од 1989. и она има посебно место у мом животу. Током деведесетих искористили смо, кад је југословенски спорт био блокиран, наш ауторитет и издејствовали код председника Светске карате организације Жака Делакура да дозволи Карате савезу Југославије да такмичаре шаље и ван земље, а Французи су долазили у Београд, Нови Сад и другде да држе семинаре – истиче главе породице Петрићевић.

А они су по повратку у Србију 2000. основали Клуб борилачких вештина „Дојо“ и дигли у дворишту куће добро опремљену салу за тренинге.

– Поред вадо ријо, код нас се практикује гембункан стил, те кинеска гимнастика таи чи. Цуна води и секцију обликовања тела за жене. Чланови клуба су свих годишта. Многи су ту од почетка и овде су стекли мајсторске црне појасеве. Као велика породица смо. Ради се од септембра, а последње јунске суботе, на Празник клуба, окупимо се и дружимо до поноћи. Музика је неизбежна. А како другачије, кад је то, уз породицу, посао и спорт, четврти стуб мог живота, „оверен“ и на четири снимљена ЦД-а – закључује Рале.

Захваљујући свескама у које је педантно бележио своја збитија, недавно се појавила аутобиографска књига „Моја животна прича“, а приход од продаје иде у фонд за лечење малог Ивана Филипчева из Бечеја.

Властимир Јанков