Francuska veza bačkog slavuja

– Pola života sam živeo u Jugoslaviji i Srbiji, ostatak u Francuskoj, a kad me pitaju šta sam, jer ima oba pasoša velim – Lapurđanin! Naravno, objasnim da je Lapurda deo Bečeja u kojem sam odrastao i nakon penzionisanja se vratio u porodičnu kuću – uvek je duhovit Rale.

Bio je mezimče u siromašnoj porodici jer su roditelji pre njega izgubili dva sina, a brižno su ga pazile i dve sestre.  

– Živeli smo od dva i po jutra kraj Mrtve Tise i bili srećni kad je tata Živko kupio magarca Cigu i kola s dva točka jer smo lakše donosili povrće da se prehrani petočlana porodica i grožđe s 1.100 čokota. Bio sam nestaško, uvek između škole i njive, sve skromno, kao i ostaloj deci iz susedstva, ali i srećno. Za nas nisu postojali datumi, samo godišnja doba – priča Rastislav. 

U šestoj je naučio da pliva, a od majke Jelene, članice crkvenog hora, nasledio dar za muziku. Tokom školovanje je nastupao na atletskim i plivačkim takmičenjima. Stekao je diplomu mašinbravara, dobio posao, ali i pevao po bečejskim igrankama. Reklo bi se – srećan mladić. No, starija sestra Katica, Seja, razbolela se od multiple skleroze i to je najviše pogodilo majku, koja je 1962. umrla u 54. godini. Mlađa sestra Mirjana, Dada, zaposlila se u Novom Sadu i ostaše dvojica muških s bolesnom Sejkom. Na preporuku tetke, stigla je Dara Todorović sa ćerkom Radmilom, Cunom. Trebala ženska pomoć Sejki, a i u kući.

– Godinu kasnije ispratismo i Sejku. Potom dobih poziv za SMB uniformu, a da tata ne ostane sam, dogovoreno je da tetka Dara ostane u kući, a otac školuje Cunu, koja kasnije postade moja ljubav. U vojsci sam bio „inficiran“ odlaskom u inostranstvo, prvo u Nemačku, ali saznam da mi je brat od tetke Tika u Francuskoj. Napišem mu pismo, on me pozva da dođem, ali nisam imao hrabrosti da odluku nikom saopštim. Jer, imao sam sve, devojku, posao, muzičku reputaciju, tata mi kupio električnu gitaru i pojačalo... Napisao sam pet pisama: ocu, sestri, devojci, pivari gde sam radio i Muzičkoj školi, znajući da će ih dobiti kad već stignem u Pariz 17. septembra 1966. – nastavlja Rale.

Bez znanja francuskog, yaba zlatan zanat. Radio je teške fizičke poslove, ali da uveri porodicu u suprotno, slao im je pakete. Učio je jezik i družio se s Francuzima da ga bolje savlada. A Cuna, po završetku škole, pošto u Jugi nije bilo posla, odluči da dođe u Francusku kod svojih rođaka.

– Upisali smo francusku školu za strance. Svi različiti, a govorili smo samo francuski. To nam je mnogo pomoglo u životu. Kupili smo i dva motora „soleks“ da brže stižemo po velikom gradu. Ubrzo je i Cuna počela da radi. Venčali smo se 1968. u našoj ambasadi. Početkom naredne godine rodio se prvenac Aleksandar, dve godina potom Boban, a 1978. i Nikola – seća se lepih dana Rale.

Pokušavao je da se muzikom probije i u Parizu, kao „faca“ iz Bečeja.

– Prošao sam audiciju francuske televiziji ORTF, ali mi gospođa Mirej reče da moram dolaziti da vežbam glas i ponašanje na sceni. Ali, proradi sujeta Lapurđanina, kome je ceo Bečej aplaudirao! Nedostajao mi je sport i od komšija saznam da u blizini postoji klub borilačkih veština. Nisam ni sanjao da će karate promeniti život meni, Cuni, a kasnije i ostaloj porodici – pamti Rale.

Cuna je dobila četvrosoban stan od firme, železnicom deset minuta od centra metropole, i zaredio Rale u karate klubu. Da stekne kondiciju, počeo je i da trči. Odabrao je maraton i posle nekoliko savladanih prešao na brzo hodanje.

– Uvek sebi postavljam visoke ciljeve. Rešio sam da savladam najdužu deonicu, od Pariza do Strazbura, 517 km. I tu mu je Cuna, kao i uvek, bila najveći oslonac. Četiri godine sam se pripremao i 1981. uspeo. Trka trajala tri dana, a  ja bio jedini Jugosloven koji se kvalifikovao i od 32 takmičara, 17. prošao kroz cilj.

Cuna je posle trećeg sina dala otkaz i posvetila se deci, a Rale se zaposlio u Pasterovom zavodu i tu ostao do penzije 2000. Karate je oboje gurao napred i samo napred.

– Još 1974. znao sam da sam star za takmičenje, ali trenirao sam i četiri godine kasnije vezao crni pojas. Upisao sam školu za trenere jer je moj učitelj Bogosjan video da imam smisla za pedagogiju. Steknem diplomu i pravo da osnujem klub. Isti učitelj otkri mi talent i za sudiju, pa stignem do zvanja internacionalca. Cuna je ušla u Interacionalnu takmičarsku organizaciju, pa smo putovali na turnire i po svetu. Nije išlo brzo i lako, ali uz mnogo truda počeli smo gotovo profesionalno da se bavimo tim poslom. Ali, ne žalimo se. Videli smo mnoge egzotične zemlje, u Francusku Gvajanu odlazimo od 1989. i ona ima posebno mesto u mom životu. Tokom devedesetih iskoristili smo, kad je jugoslovenski sport bio blokiran, naš autoritet i izdejstvovali kod predsednika Svetske karate organizacije Žaka Delakura da dozvoli Karate savezu Jugoslavije da takmičare šalje i van zemlje, a Francuzi su dolazili u Beograd, Novi Sad i drugde da drže seminare – ističe glave porodice Petrićević.

A oni su po povratku u Srbiju 2000. osnovali Klub borilačkih veština „Dojo“ i digli u dvorištu kuće dobro opremljenu salu za treninge.

– Pored vado rijo, kod nas se praktikuje gembunkan stil, te kineska gimnastika tai či. Cuna vodi i sekciju oblikovanja tela za žene. Članovi kluba su svih godišta. Mnogi su tu od početka i ovde su stekli majstorske crne pojaseve. Kao velika porodica smo. Radi se od septembra, a poslednje junske subote, na Praznik kluba, okupimo se i družimo do ponoći. Muzika je neizbežna. A kako drugačije, kad je to, uz porodicu, posao i sport, četvrti stub mog života, „overen“ i na četiri snimljena CD-a – zaključuje Rale.

Zahvaljujući sveskama u koje je pedantno beležio svoja zbitija, nedavno se pojavila autobiografska knjiga „Moja životna priča“, a prihod od prodaje ide u fond za lečenje malog Ivana Filipčeva iz Bečeja.

Vlastimir Jankov