ПРОФЕСОР ИСТОРИЈЕ НА ТАЈНОМ ЗАДАТКУ „Дедамразовање” није тешко
На своју велику срећу и задовољство, Новосађанин Слободан Грбић данас ради у школи, где предаје историју, али како се приближе новогодишњи празници, навлачи на себе црвени капут, браду и чизме, те ускаче у улогу највољенијег деке на свету.
Па иако има тек 35 година, аутентичности му не мањка, због чега се његове приче са поруком – о другарству, срећи, љубави и пажњи – прате нетремице.
У томе му је много помогао посао дечјег аниматора, који је радио седам година и за то време успешно учествовао у више од хиљаду рођенданских прослава. А понуду за њега добио је сасвим случајно. Будући да му педагогија није страна, а да је ухлебити се у струци било равно научној фантастици, оберучке ју је прихватио, баталивши дотадашње селидбено физикалисање. Позитивна енергија, насмејани људи, граја деце, весела музика и игре привукли су га на први поглед, те је хо-рук радо заменио за хо-хо-хо.
– Посао Деда Мраза није уопште тежак, напротив, испуњава и увесељава. У сваком од нас постоји дете, али, нажалост, многи се с временом отуђе и постану превише озбиљни. У данашње време битно је развући осмех, а још важније измамити осмех код других – закључује.
Осим глуме, вежби дикције и покрета, али и препуштања игри, којима се „кали” лик, стрпљење и разумевање дечјег света кључни су за овај позив, тврди Слободан. У спонтаном разговору с најмлађима штошта може да се научи, па и да се промени визура.
– Дечаци најчешће желе да постану ђубретари (Вау, возе се као на филму), ватрогасци (Да спасавамо баке и мачке) или полицајци (Да сиреном кажемо да смо главни у граду). Девојчице маштају о улози маме, јер је то, по њима, прилика да се шминкају и лепо облаче, или пак о улози учитељице, и због памети и због допадљиве фризуре – набраја уз осмех. – Недоумицу како је настала Земља разрешио је њихов одговор: „Сигурно на некој креативној радионици”, а на моје питање зашто људи иду на посао, уследило је објашњење: „Да им не би било досадно”.
Најчешће жеље најмлађих су крајње искрене, а некад и емотивне: да неко оздрави, да изађе из болнице, да добију новог пса или да лопов врати бицикл њему и секи, а има и смешних, признаје Слободан. Па иако Деда Мразу нису потребни поклони поред пуног срца и раздраганих лица, и он добије понешто.
– Пре неки дан, један малишан пожелео ми је да одем на тренинг и „смршам стомак”, а кад сам га питао где бих могао да вежбам, рекао ми је да на кеју има теретана која се не плаћа – каже с осмехом.
Дакле, иако су румени обрашчићи и позамашан трбух синоними за доброћудног брадоњу са yakom пуним поклона, изгледа да ће с новим трендовима о здравом животу и он морати да мења imiy.
Слађана Милачић
Фото: Приватна архива