Повратак на село као начин живота модерног човека

Ипак, у последњих неколико година има и других примера оличених у повратку на та иста већ опустела села, примери који нису правило нити у овом тренутку могу бити посматрани као тренд, већ пре као „прве ласте“ новог схватања живота. На западу Бачке једно од села које се може похвалити оваквим примерима је Бездан, за шта је више разлога, почев од чињенице да се налази „ на води“ односно на самој разгранатој каналској мрежи система Дунав-Тиса-Дунав, али му је и обала речне жиле куцавице Европе, Дунава, надомак. Приде, ово село се налази готово на самој тромеђи Србије, Хрватске и Мађарске, а некретнине у самом Бездану и њему околним селима као што су Колут и Бачки Брег су, готово па смешно, јефтине јер се солидна кућа, најчешће опремљена централним грејањем и са огромном окућницом може купити за свега десетак хиљада евра.

Ове предности су, међу првима, уочили Новосађани Горан и Блаженка Бероња који су почетком деценије на измаку одустали од снова куповине стана, бетонске кутије, на Детелинари и скромним средствима купили релативно запуштени салаш са окућницом надомак Бездана на коме су не само отпочели нови живот обележен уживањем у радионицама yеz музицирања и еколошког узгоја и припреме хране по рецептима „наших старих“, већ и производњом врхунског козијег сира, који је постао незаобилазан састојак хране коју припремају главни кувари најелитнијих ресторана у Србији, правих гастрономских уметника међу којима је и носилац три чувене престижне Мишелинове звезде. За разлику од „правих“ пољопривредника Бероње нису никада имали амбицију да овакав тип производње развијају у смеру повећања квантитета, већ се држе своје девизе да врхунски сир, јединствен по свом саставу, могу давати само, како тврде, срећне козе, па њихово стадо не прелази број од десет грла мешовите, санско-алпске расе, које третирају као домаће љубимце којима је обезбеђена испаша, али и спремљена зимска исхрана са ливада у заштићеном Специјалном резервату природе „Горње Подунавље“ што и коначном производу, названом „Бездански блуе“ даје атрибуте потпуно еколошког производа.

У Бездан је своју визију будућности, пре непуне две године, из новосадске метрополе „преселила“ и породица Трајковски, како тврде, пре свега због тога што су желели да њихова деца одрастају у природи ближем и далеко сигурнијем окружењу. Ана, иначе дизајнерка и Горан психолог, некадашњи новинар и дугогодишњи руководилац ПР службе чувеног Института за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици на овај потез су се одлучили између осталог и због тога што им је један од узгредних интересовања била одгајивачница паса, па им је био потребан далеко већи простор за овај хоби који је допуњавао породични буџет. Како је окућница, тачније башта простране куће у Каналској улици била далеко већа од онога што им је требало, Горан (иначе рођени Сомборац) је промишљеним избором у једном моменту у оближњем Колуту купио неколико оваца царске романовске расе не би ли оне својом испашом обављале захтевни посао кошења траве.

Од овог корака, изнуђеног недостатком времена због бриге о немачким овчарима и бостон боксерима, за свега годину дана Трајковски су дошли до стада од седамдесетак оваца, па је сва прилика да ће се пољопривредни карактер њиховог домаћинства само повећавати, на очигледну радост трогодишњег сина Страхиње и у Бездану рођене Ене. Без обзира у ком правцу ће се кретати развој њиховог имања и Ана и Горан су сагласни у једном- одрастање ближе природи и сигурност њихове деце коју имају у Бездану корак пресељења из Новог Сада је потпуно оправдао.

Предности живота на селу су неколико година пре њих схватили и Татјана и Бојан Шимичевић, који су се из Холандије обрели на имању које је Татјана рођена у Амстердаму и чија је мајка Холанђанка, наследила од свог оца у Колуту, селу на путу од Бездана ка мађарској граници, тачније граничном прелазу Бачки Брег.

Управо од њих су бездански Трајковски и купили грла романовских оваца које су биле зачетак њиховог стада, а занимљиво је да и Шимичевићи као највећу предност живота и рада на селу у Србији виде далеко здравије одрастање своје деце, у њиховом случају синова Луке и Силвија. Мада земља из које су дошли на северозапад Србије, Холандија, слови као готово недостижни пољопривредни узор готово целом свету, искуство Шимичевића говори да се и у њиховој земљи-матици може живети сасвим солидно од пољопривреде, тачније сточарства, ако се пажљиво газдује и не „лежи на ловорикама“, пошто се уз свакодневну бригу о десетак хектара ораница и бројном стаду романовских оваца Татјана и даље бави спортском рехабилитацијом, користећи славу безданске бање а Бојан, захваљујући модерним телекомуникационим технологијама дизајнирањем, па су без обзира што живе на селу и даље део развијеног света.

Милић Миљеновић