ХЕРОЈ УЛИЦЕ Горан Бајшански, најмекше срце најјачег савате-боксера на свету

Својом племенитошћу заслужује да носи Новембарску повељу града, коју је добио због несебичног и преданог хуманитарног рада којим се бави годинама. Увек настоји да помаже онима којима је то неопходно, били то људи из његовог најближег окружења или неки други који су стотинама километара далеко, стога је заслужно понео титулу хероја своје улице.

– Горан је неко ко је увек весео и насмејан, зрачи позитивном енергијом, харизматичан је и присебан, неко ко, поред толико животних успеха, и даље стоји чврсто ногама на земљи – рекла је за наш лист Горанова комшиница Драгица Дражић. – Он је феноменалан комшија, увек прискочи у помоћ, на неки начин је иницијатор свих комшијских акција, попут одржавања зграде, кошења траве, али и многих дружења, да би се комшије здружиле и живеле у правој заједници. Једном речју, срећни смо што га имамо!

О његовој хуманости сведочи и несвакидашњи потез да се пре две године одрекне учешћа на Европском првенству, када би трећи пут бранио злато, и тај новац, који је скупљао с пријатељима да оде на пут, преусмери за помоћ дечаку који је боловао од леукемије. Такође, његова мисија је да са својим удружењем грађана „Нови Сад” помогне свим угроженим породицама.

– Док сам живео на Лиману, комшије су ме прво приметиле када сам један дан решио да средим дечје игралиште испред зграде, које је било доста запуштено – рекао је наш херој Горан Бајшански. – Углавном се увек чека на градске институције које су задужене да раде те ствари, али сам ја узео ствар у своје руке, од комшија кренуо да позајмљујем лопату, косилицу, струју и слично, и кренуо у своју мисију оспособљавања игралишта за нашу децу. Након неког времена, комшије су почеле да прилазе и да се придружују акцији. Када сам се вратио на Детелинару, наставио сам да се залажем за то да се цео комшилук покрене, да бисмо се боље упознали и били у правом смилу комшије, као што је то некада било. Тако смо почели да сређујемо унутрашњост нашег улаза, али и простор испред њега, чистили смо зелене површине између зграда, а организовали смо и кошење траве, све у свему, трудимо се да ширимо позитивну комшијску слику, дајући пример осталима да слога и јединство јесу могући, уколико је присутна и жеља да они постоје.

Спаја хумано и корисно

Осим што је изузетан комшија и човек у правом смилу те речи, Горан Бајшански је, као председник Удружења грађана „Нови Сад”, а у сарадњи с другим комшијским удружењима, попут Музичке радионице „Ми и Ла 021” и Спорстке породице „Спортисимо”, организовао манифестације на Детелинари, с хуманим циљем да помогне својим комшијама, али и направи забаву за цео кварт, да би се комшије из суседних улица мало боље упознале. Тако „Срцем и музиком за Детелинару” окупља талентовану децу из краја, која певањем и игром позивају на хуманост и емпатију својих комшија, те су тако ове године помогли девојчици с Детелинаре Иви Миленковски која болује од церебралне парализе. Друга манифестација, „Спортски дан на Детелинари”, сада већ окупља више о 600 деце, која с родитељима дођу да се добро забаве. Манифестација „Новогодишње кићење јелке за Детелинару” биће организовано 20. децембра, када ће се окупити деца из пет вртића, две основне школе и једне средње и правити украсе, писати поруке жеља, у којима ће рећи шта је то што желе у свом крају.

Како кажу његови пријатељи, Горан је увек спреман да помогне, у свако доба да поправи, окречи, или пак уреди простор свима који живе у његовој близини. Стога се удружио с неколико комшија и улепшао простор око зграде уз помоћ шарених гума – импровизованих малих жардињера.

– То је била спонтана одлука: зимске гуме мењале су се за летње и у приватној фирми у којој радим је њих десетак пријављено као отпад, стога сам с комшијом Миланом Штрпцом отишао у радионицу и ту смо почели да их обрађујемо – прича Бајшански. – Морам да признам да је то био изазов који смо успели да решимо, гледали смо на интернету како се гуме секу и направили смо интересантне облике, које смо украсили, офарбали, напунили земљом и посадили цвеће. Када смо их поставили око зграде, деца су била одушевљена, али и старије комшије биле су захвалне и ту лежи сва драгоценост тог труда. Мислим да смо се сви отуђили, комшије се међусобно не познају, нити знају ко ту живи, стога сам желео да се нама то не деси. Успео сам и да окупим комшије на пикнику, али не идемо нигде даље од наше зграде, да бисмо имали време само за нас. Битно је да се људи друже, а наш комшилук то заиста ради. Ми можемо све, потребно је да постоји само мало воље и жеље и морамо се држати заједно јер ће нам само тако свима бити добро.

Како каже наш саговорник, наше друштво је тешко покренути и сви увек јесу за реализацију неке акције која је позитивна за све станаре. Стога неко мора бити покретач јер људи због проблема занемаре своје окружење, а по његовом мишљењу, друштво треба да функционише у заједништву јер једино тако можемо помоћи и себи и људима око нас.  

И. Бакмаз