HEROJ ULICE Goran Bajšanski, najmekše srce najjačeg savate-boksera na svetu

Svojom plemenitošću zaslužuje da nosi Novembarsku povelju grada, koju je dobio zbog nesebičnog i predanog humanitarnog rada kojim se bavi godinama. Uvek nastoji da pomaže onima kojima je to neophodno, bili to ljudi iz njegovog najbližeg okruženja ili neki drugi koji su stotinama kilometara daleko, stoga je zaslužno poneo titulu heroja svoje ulice.

– Goran je neko ko je uvek veseo i nasmejan, zrači pozitivnom energijom, harizmatičan je i priseban, neko ko, pored toliko životnih uspeha, i dalje stoji čvrsto nogama na zemlji – rekla je za naš list Goranova komšinica Dragica Dražić. – On je fenomenalan komšija, uvek priskoči u pomoć, na neki način je inicijator svih komšijskih akcija, poput održavanja zgrade, košenja trave, ali i mnogih druženja, da bi se komšije združile i živele u pravoj zajednici. Jednom rečju, srećni smo što ga imamo!

O njegovoj humanosti svedoči i nesvakidašnji potez da se pre dve godine odrekne učešća na Evropskom prvenstvu, kada bi treći put branio zlato, i taj novac, koji je skupljao s prijateljima da ode na put, preusmeri za pomoć dečaku koji je bolovao od leukemije. Takođe, njegova misija je da sa svojim udruženjem građana „Novi Sad” pomogne svim ugroženim porodicama.

– Dok sam živeo na Limanu, komšije su me prvo primetile kada sam jedan dan rešio da sredim dečje igralište ispred zgrade, koje je bilo dosta zapušteno – rekao je naš heroj Goran Bajšanski. – Uglavnom se uvek čeka na gradske institucije koje su zadužene da rade te stvari, ali sam ja uzeo stvar u svoje ruke, od komšija krenuo da pozajmljujem lopatu, kosilicu, struju i slično, i krenuo u svoju misiju osposobljavanja igrališta za našu decu. Nakon nekog vremena, komšije su počele da prilaze i da se pridružuju akciji. Kada sam se vratio na Detelinaru, nastavio sam da se zalažem za to da se ceo komšiluk pokrene, da bismo se bolje upoznali i bili u pravom smilu komšije, kao što je to nekada bilo. Tako smo počeli da sređujemo unutrašnjost našeg ulaza, ali i prostor ispred njega, čistili smo zelene površine između zgrada, a organizovali smo i košenje trave, sve u svemu, trudimo se da širimo pozitivnu komšijsku sliku, dajući primer ostalima da sloga i jedinstvo jesu mogući, ukoliko je prisutna i želja da oni postoje.

Spaja humano i korisno

Osim što je izuzetan komšija i čovek u pravom smilu te reči, Goran Bajšanski je, kao predsednik Udruženja građana „Novi Sad”, a u saradnji s drugim komšijskim udruženjima, poput Muzičke radionice „Mi i La 021” i Sporstke porodice „Sportisimo”, organizovao manifestacije na Detelinari, s humanim ciljem da pomogne svojim komšijama, ali i napravi zabavu za ceo kvart, da bi se komšije iz susednih ulica malo bolje upoznale. Tako „Srcem i muzikom za Detelinaru” okuplja talentovanu decu iz kraja, koja pevanjem i igrom pozivaju na humanost i empatiju svojih komšija, te su tako ove godine pomogli devojčici s Detelinare Ivi Milenkovski koja boluje od cerebralne paralize. Druga manifestacija, „Sportski dan na Detelinari”, sada već okuplja više o 600 dece, koja s roditeljima dođu da se dobro zabave. Manifestacija „Novogodišnje kićenje jelke za Detelinaru” biće organizovano 20. decembra, kada će se okupiti deca iz pet vrtića, dve osnovne škole i jedne srednje i praviti ukrase, pisati poruke želja, u kojima će reći šta je to što žele u svom kraju.

Kako kažu njegovi prijatelji, Goran je uvek spreman da pomogne, u svako doba da popravi, okreči, ili pak uredi prostor svima koji žive u njegovoj blizini. Stoga se udružio s nekoliko komšija i ulepšao prostor oko zgrade uz pomoć šarenih guma – improvizovanih malih žardinjera.

– To je bila spontana odluka: zimske gume menjale su se za letnje i u privatnoj firmi u kojoj radim je njih desetak prijavljeno kao otpad, stoga sam s komšijom Milanom Štrpcom otišao u radionicu i tu smo počeli da ih obrađujemo – priča Bajšanski. – Moram da priznam da je to bio izazov koji smo uspeli da rešimo, gledali smo na internetu kako se gume seku i napravili smo interesantne oblike, koje smo ukrasili, ofarbali, napunili zemljom i posadili cveće. Kada smo ih postavili oko zgrade, deca su bila oduševljena, ali i starije komšije bile su zahvalne i tu leži sva dragocenost tog truda. Mislim da smo se svi otuđili, komšije se međusobno ne poznaju, niti znaju ko tu živi, stoga sam želeo da se nama to ne desi. Uspeo sam i da okupim komšije na pikniku, ali ne idemo nigde dalje od naše zgrade, da bismo imali vreme samo za nas. Bitno je da se ljudi druže, a naš komšiluk to zaista radi. Mi možemo sve, potrebno je da postoji samo malo volje i želje i moramo se držati zajedno jer će nam samo tako svima biti dobro.

Kako kaže naš sagovornik, naše društvo je teško pokrenuti i svi uvek jesu za realizaciju neke akcije koja je pozitivna za sve stanare. Stoga neko mora biti pokretač jer ljudi zbog problema zanemare svoje okruženje, a po njegovom mišljenju, društvo treba da funkcioniše u zajedništvu jer jedino tako možemo pomoći i sebi i ljudima oko nas.  

I. Bakmaz