Седам деценија "Пољопривредног добра" емисије Радио Новог Сада

На тај начин означено је ново радијско поглавље тог дела државе, а пошто је пољопривреда у Војводини одвајкада била главна привредна грана, није прошло много те је установљена и емисија о аграру. Минулих дана обележено је седам деценија од почетка њеног емитовања, што беше прилика да се евоцирају многе успомене и анегдоте.

Први новинар и уредник емисије, која се тада звала „О селу за село“ беше Јелисавета Сеја Хариш. Сећајући се почетака емисије, она је својевремено говорила да је то било прилика да се, осим аграра, у новом поретку промовишу жене, те чињеница колико су оне биле ослонац домаћинства као мајке и редуше, праве мученице за сеоске послове.

– Кренули смо из мале, скучене просторије – сећала се Јелисавета Хариш. – Емисија је емитована недељом ујутру јер то је било најбоље време. Звали су нас многи сељани, тражећи управо пољопривредне теме на таласима Радио Новог Сада. Пратили смо рад задруга, изградњу задружних домова... Наравно, пратили смо и сва настојања да се унапреди производња, колико је то тада било могуће.

Лета господњег 1955. на Радио Новом Саду укинут је програм на српском језику те је наступио период када се та радио-станица слабо слушала. То је потрајало неколико година, али од 1960. програм на српском добија засебну фреквенцију. Пољопривреда је, осим посебне емисије, била обавезан део и сваке информативне емисије. Беше то време када се радило озбиљно, када се свака реч мерила, а сваки извештај имао велику тежину. Седамдесетих година прошлог века на Радио Нови Сад примају се млади људи са завршеним факултетом, али то није био једини услов за добијање радне књижице. Партијска књижица? Не!

– Кандидат је морао да има положен возачки испит да би на терен могао да иде „фићом“ који нам је тада био на располагању – сећао се почивши уредник емисије Емил Дамјановић. – Имали смо магнетофоне тешке и по 20 килограма, које је требало носити на терен, али такво је време било, непојмљиво данашњим генерацијама. Седамдесете су биле период велике експанзије југословенске пољопривреде: уводиле су се нове сорте пшенице, квалитетније расе стоке, било је све више огледних парцела, ницале су пољопривредне станице... Ипак, код многих пољопривредника преовладавао је стари, традиционални поглед на аграр, а наша улога, између осталог, била је да им отворимо видике и упознамо их са савременом технологијом.

У то време двочасовна емисија кретала је баш сабајле, од шест ујутру. То је био проблем с којим се сусрео и Александар Аца Грујић, један од уредника, јер и домаћи паорлук се променио: све мање је било оних који „две среће грабе“ те из топле постеље с првим петловима устају. 

– На Радио Нови Сад сам дошао 3. јануара 1991, а канцеларију у којој је била смештена пољопривредна редакција назвали су „сељачка соба“ – рекао је Грујић. – Били су ту и Емил Дамјановић, водитељ Мирослав Мика Стеванов и Бакир Захировић. Касније, назив емисије је промењен у „Пољопривредно добро“, али пошто је трајала два сата и ишла уживо, наишли смо на озбиљан проблем, а то су били саговорници. Онај ко гостује, а не живи у Новом Саду и околини, требало би да устане у четири или пет ујутру, чак и раније, да би стигао у емисију. Због тога, долазили су нам махом Новосађани и они из проградских насеља, гости су нам се понављали и било је јасно да је такав концепт неодржив.

Емисија је скраћена на сат, колико и данас траје, а почетком овог века престала је да иде уживо, већ се прилози монтирају. Тренутно, емисија „Пољопривредно добро“ емитује се недељом од 8 сати, а уређују је, по образовању пољопривредни инжењери Ђорђе Симовић и Стеван Давидовић. Свако време има своје бреме, али и анегдоте. Симовић се посебно сећа једне од пре неку годину.

Прасетина на програму

Многи пољопривредни скупови завршавају се закуском, тачније обилним трпезама препуним ђаконија. Зна и Ђоле Симовић да неки ту чињеницу (зло)употребљавају, да их више интересује „треће полувреме“ илити „мачевање“ есцајгом, него тема и сврха окупљања, али је једном згодом био крајње изненађен.

– Добио сам прозив за неки скуп, али на њему су писали само назив, место и време одржавања, али не и теме. Позвао сам организатора и замолио да ми пошаље програм, да видим које су теме, ко учествује... Његов озбиљан одговор на моје питање „шта је на програму“ ме баш насмејао:

– На програму су прасеће и јагњеће печење! – одговорио је домаћин.

– Позвала нас је жена, чини ми се с Ченеја, и упитала нас да ли се бавимо истраживачким новинарством. После потврдног одговора, рекла је да жели да пријави комшију који узгаја ГМО кукуруз. Колега ју је питао откуд зна да је кукуруз баш ГМО, а она је одговорила:

– Па зато што ноћу светли!

Душан Кнежић