Силовит, рудиментаран и минималистички цртеж „ружног” реализма
Посвећени издавач „Модести стрипови“ у својој едицији „Успомене“ објавио је, до сада, две књиге у којима су репринтовани стрипови из едиције „Никад робом“: прва књига је садржала стрипове Бранислава Јовановића-Бране а друга Радивоја Богићевића.
Нова књига је сабрала пет стрип свезака које је нацртао Никола Митровић-Кокан (1933-1997), легенда југословенског и српског стрипа. Едицију „Никад робом“ је објављивала кућа „Дечје новине“ из Горњег Милановца од 1963. до 1977. у 595 бројева. У првих седам година „Никад робом“ је излазио најпре у месечном а потом у двонедељном и коначно недељном издању; почетни А5 формат на 32 страна од броја 195 упола је смањен а број страна двоструко повећан. У свескама „већег“ формата сваки други лист је штампан у петобојној офсет штампи, док су „мање“ свеске биле у потпуности у боји.
Тематика „већих“ свезака је била борба за слободу народа и народности социјалистичке Југославије кроз историју, док су „мале“ свеске пратиле доживљаје дечака бораца - курира Мирка и Славка. „Никад робом“ је била прва стрип едиција која је континуирано и масовно производила домаће стрипове; листа сценариста и цртача који су били ангажовани за ове потребе дуга је и на њој су нека од најсјајнијих имена овдашњих стрип стваралаца. Име Николе Митровића-Кокана свакако спада у сам врх те листе. Истини за вољу, упркос његовом богатом опусу, за Кокана нису чули чак ни полазници Лесковачке школе стрипа из 1995. о чему пише Марко Стојановић у свом Предговору. Додатно неповерење уливао је Коканов изглед (уредна зачешљаност, брчићи, сако) тако удаљен од уметничке разбарушености. Ипак, први поглед је варао па се брзо испоставило да је Кокан велики стрип зналац и стручњак, те надахнут и подстицајан ментор. Ученици су поред многих тајни заната открили и да њихов ментор није чувао оригиналне табле стрипова које је објавио (а исто тако није превише пазио на своје скице) односно да има бројне започете а незавршене стрипове. Кокан се читавог живота борио са својим радним дизајнерским обавезама након којих је „одрађивао“ још једну смену за цртачким столом у свом стану, увек „гоњен“ неразумно кратким роковима за предају стрипова.
Императив брзог цртања, неретко по слабим сценаријима, натерао је Кокана да се, како би нацртао што више табли, довија на разне начине; тако је измислио визуелну опсену: позадину која „није ништа а опет је нешто“. Он је такође уписивао текст у стрип како би колико-толико имао контролу над коначним изгледом стрипа пошто није могао да утиче на колор јер су стрип бојили радници у штампарији! Кад се на све то дода и да су стрипови штампани на лошем новинском папиру, са много мрља и разливених боја није чудно што је Кокан био незадовољан својим радом и статусом наводећи у интервјуима да квалитетни стрип захтева „искључиво високи ниво професионалности и контунуирани студиозни рад“, што он себи није могао да приушти. Но, Кокан је, упркос свим препрекама, један од најпродуктивнијих аутора едиције „Никад робом“ и визуелно најпрепознатљивијих. Чини се да је сва ограничења „прескочио“ јединственим стилом који спаја силовити, рудиментаран а минималистички цртеж ружног реализма који се, већ у следећем квадрату, претвара у врхунску стилизацију којој ни мрљава штампа не може да нашкоди; по овој карактеристици Кокан је брат по перу и четкици са Албертом Брећом који је у једнако неповољним условима (кратки рокови, лоша штампа) стварао цртачки супериорног „Морта Синдера“.
Књига „Никола Митровић-Кокан Стрипови из Никад робом 1964-1967“, коју је приредио Живојин Тамбурић, садржи пет свезака овог серијала (у оригиналном формату и колору) које је вредно рестаурирао Стеван Брајдић Чупко. У прве две („Трагови у снегу“ и „Бећир ага“ по сценарију М. Ницића) пратимо доживљаје хајдучке дружине коју, у годинама пре Првог српског устанка, предводи харамбаша Бошко. Коканова рука овде није увек сигурна, али ће се зато у епизоди „Краљевић Марко и очева сабља“ разиграти и створити лик робусног, бркатог људине кога ништа не може зауставити (његов се лик умногоме поклапа са архетипским „сећањем“ на Марка). И монтажа табли динамична је и адекватно прати тензије народне песме. И у следеће две свеске („Мегдан под бедемима“, „Сењанин Тадија“) које се темеље на народним песмама („Болани Дојчин“, „Наход Момир“, „Сењанин Иво“, „Сењанин Тадија“, „Ропство Јанковић Стојана“) Кокан суверено влада својим цртежима дајући лик од крви и меса јунацима народне епске поезије, али и сугестивно дочаравајући изглед тог времена, од физиономија људи, сељака и Турака, преко архитектуре до пејзажа и временских прилика.
Илија Бакић